О настанку и најранијој прошлости Јање мало се зна. Познато је да је Семберија, због свог положаја и близине ријека, била насељена још у праисторијско доба. Касније су се ту смјењивали различити народи –Келти, Трачани, Илири ( који су се на ове просторе доселили око 1200. године прије нове ере) и Скордисци, дуго су трајала бурна времена у којима су се различите етничке скупине досељавале, ту боравиле, па одлазиле, све док није наступио дужи период римске владавине. На подручју Јање су нађени предмети из тог периода – остаци римских грађевина, и то на више локација, дијелови гробова, керамика, стакло и римски новац, што говори да је на мјесту данашње Јање постојало прилично бројно римско насеље. Постоје два таква археолошка локалитета – Лугови и Пачић.
Кад је 395. године Римско царство подијељено на Источно и Западно, Дрина је била граница. Подручје Јање налазило се у саставу римске провинције Далмација, а Дрина је била добра заштита од напада бугарских племена, која су почетком 9. вијека заузела десну обалу. Мађари су ово подручје заузели 1180. године, а о њиховом присуству говоре и остаци манастира Санта Мариа ин Цампо, који се налазио у атару данашњег села Рухотине. Мустафа Грабчановић је писао да се тај манастир помиње 1514. године, да је касније срушен, а камен из његових зидова употријебљен за градњу темеља православне цркве у Јањи.
Овај простор је дуго био поприште борби Срба и Мађара, али, како је писао Мустафа Имамовић, ни цар Душан није успио босанско Подриње припојити српској држави.
У средњем вијеку трајала је интензивна борба против богумила и на овим просторима, поготово од 1225. године, кад је мађарски краљ Андрија II (један од вођа Петог крсташког рата – од 1217. до 1221.) предао власт над Босном, Усором и жупом Соли католичком надбискупу, како би он истријебио јеретике. Богумили су убијани, прогоњени и продавани као робље, упркос жестоком отпору босанских банова. Међутим, подручјем с лијеве обале Дрине, укључујући и Јању, управљали су Мађари, све до доласка Турака. Турци су заузели Зворник, Сребреницу и цијелу Усору 1460. године, 1521. Теочак, Угљевик и Сребреник, а Бијељину 1529. године. Нешто прије тога заузели су подручје данашње Јање. На попису 1533. године у овом крају се помињу само четири насеља : Четвртковиште ( касније Бијељина), Мирковци ( Дашница), Грм ( Галац) и Чукојевћи ( Модран), са само 55 кућа, јер је становништво побјегло. Али, 15 година касније помиње се 17 насеља са 772 куће, ( 554 православне и 218 муслиманских), Турци су досељавали нове становнике, а у том периоду је вјероватна насељена и Јања.
Настанак Јање
Тешко је рећи кад је настала данашња Јања, а име је вјероватно добила, како је записао др Махмуд Нуркић, од тада распрострањеног дрвета јањ, које је расло на мочварном тлу. На исти начин добила је име и Лешница у Србији, на другој обали Дрине – по бројним стаблима љеске, светог дрвета у митологији старих Словена, а тако су имена добила и друга насеља у околини (Липница, Дреновац, Лозница итд).
Мало је историчара који су детаљније писали о давној прошлости овога краја. Јању не помиње ни Евлија Челебија, али помиње Будимско брдо, на којем је, према предању, угарски краљ сахранио главу Алије Ђерзелеза, а народ је то брдо прозвао Ђерзелез ( Герзелез) брдо. Ђерзелеза помиње и Вук Караџић у свом рјечнику. За име тог јунака везано је прво помињање Јање у историји – у познатој хроници “Тарих-и-Печеви” (око 1630. године), великог историчара Ибрахим-бега Алајбеговића Печевије, Бошњака рођеног у Печуху (1570-1650.). Он пише да је чувени јунак османске војске Алија Ђерзелез, или Герз Ilyas, како су га Мађари звали, рођен у Јањи код Бијељине. Како је Печевија записао, он се истакао у освајању Будима, због чега му је султан Сулејман Величанствени подигао турбе у близи тог града. Сматра се да је Ђерзелез погинуо 1491. године у Крајини, код Удбине, мада постоје и друге верзије тога догађаја.
У сваком случају, ако је Печевија почео писати своје дјело послије 1621. године, то значи да је Јања постојала прије тога. Махмуд Нуркић наводи, у прилог ове тезе, и записе из Ахками-шикајет дефтера из друге половине осамнаестог вијека, у којима се помиње џамија султана Сулејмана, која се финансирала из прихода од продаје соли у Тузли. Ти дефтери потичу из 1776. године. Зна се да џамије, које је подигао султан Сулејман Величанствени, потичу из периода од 1520. до 1566. године, што значи да је Јања постојала у то вријеме. У књизи Хазима Шабановића “Босански пашалук” наводи се да је Бијељински кадилук основан нешто прије 1634. године и да је Јања веће насеље у том кадилуку, које је имало двије џамије.
У тексту под насловом “ Постанак и развитак Бијељине у XVI вијеку” познати историчар др Адем Ханџић пише : “ Тако се 1767. године помиње џамија у касаби Јањи, коју је подигао народ ( 1737. године је срушена џамија султан Сулејмана од стране аустријске војске, која је запалила Јању). Имам и хатиб џамије био је те године Мехмед Халифа, син Мустафе… Данашње значајније мјесто Јања уопште се не помиње у пописима из XVI вијека, иако се то мјесто налазило у границама бијељинске нахије. Према томе, то насеље или је раније другачије називано, те могуће одговара једном од два неутврђена насеља ( Твртковац, Оброва), или је настало послије 1600. године.”
Иван Франо Јукић 1840. године помиње Јању као веће насеље са око стотину кућа, са муслиманским становништвом.
Стара касаба Јања
На основу историјских података Махмуд Нуркић извлачи закључак : “Све ово показује да је Јања настала између 1533. и 1548. године, много прије него што је записано у стручној литературе.” Уз то, ако је, како каже Адем Ханџић, Чевртковиште добило име Бијељина тек 1634. године, то би могло значити да је Јања старија од Бијељине. Сигурно је да је Јања на почетку 19. вијека била значајно трговачко мјесто са око 4 хиљаде становника, била је касаба, а од 1867. до 1878. године мудират ( центар образовне општине), што је већи ранг него општина. Од те 1878. године и почетка аустроугарске окупације, све до 1961. године, Јања је непрекидно била општински центар, са подручјем од 189 квадратних километара и бројним селима у околини.
Од 1961. године Јања припада општини Бијељина.
Пише: Јусуф Трбић
201
