Балатун

Балатун

Ово село се налази сјевероисточно од Бијељине поред ријеке Дрине, недалеко од њеног ушћа у ријеку Саву. Од Бијељине је удаљено 17 км. По попису из 2013. године ово село је имало 1266 становника, од којих се 99,3 % изјаснило према етничкој припадности да су Срби. У односу на попис становништва из 1991.године број становника овог села се нешто смањио. У селу постоји српска православна црква „Света три јерарха“, као и заједничко сеоско гробље. Сеоска слава или „молитва“ је „Спасовдан“, само у засеоку Метеризе је „Илиндан“. Балатун је  подијељен на дијелове – засеоке или „махале“: Чанић Мала, Трњаге, Балвани, Метеризи, Салаш и Пањик.

Настанак села и његовог имена:

Ово село је настало послије „Београдског мира“ и 1739.године, пошто се под овим именом у ранијим документима не спомиње. Међутим назив „Балатон“ из којег ово село вуче своје име је од раније био познат као топоним. Сјеверни дио данашње Семберије, према ријеци Сави, у средњем вијеку се називао „Ballatino“ или како то ми говоримо: Балатон. То име „Балатон“ вјероватно је остало из доба када су нашим крајем владали Угри, а Семберију насељавали мађарски колонисти. Познато је да се некада од Обарске па скоро све до Бродца простирала огромна бара која је исушена тек након аустроугарске окупације. Вјероватно је Угре ова пространа бара подсјећала на језеро Балатон у њиховој земљи, па су јој зато дали то име које је носио и крај око ње, а које је данас заборављено. Овај ранији назив је данас остао само као искварено име данашњег села Балатун. У историјским документима се област сјеверно од Орловог поља уз ријеку Саву спомиње и као жупа Балатино, која је припадала фрањевачком самостану у Олову. Спомиње је документ из 1623. године који је издао провинцијал босанских фрањеваца фра Маријан Павловић за фра Јуру из Неретве и фра Павла Папића. У том се документу  спомиње жупа Балатино код Биљине која припада самостану Олово.

Предања о насељавању села и становништво:

Први који су се доселили на беглуке скочићких бегова Бегзадића (бијељинских Салихбеговића) на мјесту данашњег села били су Ђиласи који славе Степањдан и Летићи који славе Ђурђиц, обије ове породице су се доселиле из Црне Горе. Од Летића су настали: Маринковићи, Арсеновићи и Радовановићи. Када су се први досељеници уз дозволу власника земље бегова Бегзадића доселили на подучје данашњег Балатуна, затекли су „све саму шикару и густу шуму да бијела дана не видиш“. Послије првих досељеника у Балатун су као кметови на беглуке бегова Фидахића-Пашића дошли Шкорићи из Пиве у Црној Гори који славе Јовањдан. Они су се  најприје доселили у Салаш, а затим у Балатун. Један њихов род је остао у Модрану. Њихово изворно презиме је Војиновић, с тим да су се у Балатуну прозвали „Шкорићи“ пошто је њихов родоначелник који их је довео у Балатун био „шкорав“ по лицу ( имао је рошаво – „шкораво“ лице, пошто је вјероватно раније прележао велике богиње?). Од Шкорића су настали Комарчевићи и Мијачевићи. У то вријеме су се доселили из Брда у Црној Гори Трифковићи и Ећимовићи. Нешто касније доселили су се Бојичићи који славе Ђурђевдан из Коцељева у Србији, те Младеновићи, раније Танацковићи, који славе Никољдан и који су се доселили из Салаша Црнобарског у Србији. Много касније, отприлике у доба аустроугарске владавине, у Балатун су се доселили Мишчевићи који славе Јовањдан из Дивоша у Срему, те Димитрићи из Хрватске. У Балатуну живи више фамилија које су се ту доселиле из околних семберских села и које такође имају црногорске коријене. То су сљедеће фамилије: Глигићи (Никољдан) који су дошли из Велиног Села, Кнежевићи (Јовањдан) који су дошли из Дворова, Јовановићи (Лазаревдан) и Ранкелићи раније су се звали Недићи, који су дошли из Даздарева, Јешурићи (Јовањдан) и Пурићи (Ђурђиц) који су дошли из Црњелова. У селу такође живе још и ове фамилије које вуку своје коријене из Црне Горе и источне Херцеговине: Сарићи, Ђорђићи (Никољдан), Радићи (Савине вериге), Глишићи ( Ђурђиц), Мојићи  (Никољдан), Пејићи, Рудањевићи (Никољдан),  Радовановићи (Лучиндан), Вржићи (Ђурђевдан),Томашевићи (Ђурђевдан), Бродићи (Никољдан) и Маријановићи ( Никољдан).

Заселак Балатуна или „махала“ Метеризи, што на турском значи „ровови“, настала је тек 1845. године. Те је године Мехмедали-бег Пашић ту населио своје кметове и чифћије из села Градачке код Грачанице. Предање говори да је на мјесту овог засеока била тако густа шума пуна некаквих ровова –метериза „да је човјек могао лако у њој да залута“. У заселак  Метеризе је укупно насељено пет породица: Зарићи који славе Јовањдан, Лазаревићи који славе Ђурђевдан, Стевановићи који славе Ђурђевдан, Станкићи који славе Савине вериге и Марјановићи који славе Никољдан. Сељани Метериза се сахрањују у гробљу Броцу.

76
Кликни и оцјени овај чланак
Тотал: 0 Пресек: 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *