Од 1. новембра 2005. године, кад је Генерална скупштина УН-а донијела резолуцију о обиљежавању Дана сјећања на жртве холокауста, цијели свијет на дан 27. јануара сјећа се најстрашнијег злочина у историји човјечанства. На тај дан 1945. године Црвена армија је ослободила злогласни логор Аушвиц и отворила врата живота за 7.500 хиљада преживјелих логораша. На жалост, скоро шест милиона Јевреја је убила нацистичка машинерија смрти, уз скоро још толико других.

Кликни и на тај начин помози опстанак овог сајта +18!!!

Кликни и на тај начин помози опстанак овог сајта +18!!!

Била је то и прилика да се сви подсјете на тај нечувени злочин, али и на бројне вриједне, паметне људе које су поникли у овом народу. У Бијељини нисам примијетио никакве манифестације у знак сјећања на холокауст, а Јевреји су прије Другог свјетског рата били бројни и уважени становници нашег града. Данас скоро да нема трагова њиховог постојања. Сем неугледне спомен-плоче, која се налазила на мјесту некадашње синагоге, на данашњем паркингу хотела „Дрина“, и остатка старог јеврејског гробља, мало шта данас подсјећа на њих. Остало је неколико њихових кућа за које данас мало ко зна. И ништа више.

А историја Бијељине, она из друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог вијека, незамислива је без Јевреја. Сјећање на њих мора бити опомена : избјегли од погрома у католичкој Европи, своје су мјесто нашли под овим небом и обогатили ово мало парче дуњалука својим радом, памећу, обичајима. Иако малобројни у односу на остале, били су деценијама крем бијељинског (и босанског) друштва. А онда их је лудачка идеологија помела с лица свијета, да се више никад не врате.

У своје вријеме, живјели су у свим дијеловима града, највише у Шабића махали, у којој је , како хронике биљеже, још 1869. године кућу за тадашњих 1.000 турских гроша, што је била огромна сума, купила породица Данон. А за њима су дошли и други, па је у том насељу основана и јеврејска школа – мелдар, и та је школа, након сарајевске, имала највише ђака у БиХ. Њихов се број кретао од 160 у 1867. години, до 175 у периоду од 1868. до 1871. године. Јевреји су градили велике куће у граду, највише око тадашње главне улице Wilmastrasse. Ту је раскошну кућу, почетком двадесетог вијека, саградио и чувени трговац Арпад Ваил, а налази се између Градске вијећнице и Банке, на углу. Велелепну кућу, за то доба, изградио је и Вилхелм Швицер 1910. године иза зграде Поште, и та кућа постоји и данас. У њој је годинама била месара породице Маловић. А иза те куће, низ улицу, налази се и данас зграда на спрат, у којој је некад била Јеврејска општина. Некада раскошна јеврејска кућа налази се на главном градском тргу, поред Робне куће. Познати добротвор Аврам Финци имао је велики салаш на периферији града, који је бесплатно ставио на располагање јеврејској заједници, а међу бројним заслужним Јеврејима били су и Задик Барух, рабин, који је био члан Општинског вијећа, као и Менахем Салом, Хаим Папо, Јосип и Хаим Алкалај, Лео Нусбаум и већ поменути Вилхелм Швицер. Дуго је постојало ривалство између двије групе Јевреја, шпанских и њемачких. Сачувани подаци потврђују да је помирењу двије јеврејске заједнице – шпанских Јевреја Сефарда и њемачких Јевреја Ашкеназа, који су говорили два засебна језика ( ладино и јидиш), имали двије богомоље, двије школе и два рабина, одлучујуће допринијела идеја градње заједничког храма, синагоге. Иницијатор те идеје Аврам Леви био је и први предсједник заједничке Јеврејске општине. Синагога је подигнута 1899. године у центру града, у главној улици, преко пута хотела “Дрина”, и била је веома пространа, са галеријом на спрату, са два торња на сјеверном прочељу и куполама у стилу архитектуре Истока. Имала је површину од 625 квадратних метара, поплочано двориште и врт од 388 квадрата. Осим те синагоге, за потребе јеврејске школе изграђена је посебна кућа почетком двадесетог вијека.

Јеврејска заједница је била изузетно добро организована, па је, рецимо, радио посебан радник за клање живине и припремање јела по вјерским правилима, а свака имућнија кућа имала је своје штићенике – сиромашније Јевреје, којима је помагала, поготово у храни. Јеврејска заједница је имала строга правила понашања, која је мало ко смио да прекрши, а односила су се на поштовање других и узорно држање у свим приликама.

Од доласка Аустро-Угарске, која је формирала систем јавног школства, јеврејска д‌јеца су, поред својих вјерских школа, похађала и заједничке школе, а ту су радили и учитељи Јевреји. У Трговачкој школи је 1908/1909. године од укупно 86 ђака било 16 Јевреја, а велики број њих похађао је и касније отворену Гимназију. Као гимназијски професори радили су Саламон Калдерон, Даниел Кабиљо, Ирена Малц, Исак Папо и Рашела Перера.

У времену између два свјетска рата Јевреји су постали носиоци трговине и мануфактуре, а пред крај Првог свјетског рата основана је и филијала Жидовске трговачке и обртне банке из Тузле, чији су дионичари били најбогатији бијељински Јевреји. Један од водећих дионичара био је велепосједник Аврам Финци.

Јеврејска општина је имала и засебно погребно друштво, а основано је и више различитих удружења, попут спортског омладинског друштва, добротворног удружења “Хесед шел емет” (хебр. Истинска мудрост), хуманитарног друштва “Езрат холим” ( Помоћ болеснима), огранка културног друштва “Ла беневоленција” и Јеврејског пјевачког друштва “Хазимре”, као и Женског добротворног друштва. Између два свјетска рата бијељинска јеврејска заједница је била трећа по величини у БиХ.

Остале су запамћене велике прославе јеврејских вјерских празника Хануке, Песаха, Пурима и других, а најмање једном годишње организоване су велика приредба и игранка у хотелу ”Дрина”. У то вријеме празнике свих вјерских заједница славили су сви у граду, посјетама, честиткама, дружењима, заједничким забавама. Једна од њих била је и велика Гајретова забава у Градском парку, у септембру 1929. године, на коју су позвани сви виђенији грађани “ без разлике вјере и пола”. Славило се до зоре, а присутни су дали добровољне прилоге за градске потребе. Заједнички су слављени и рођендани краља, то је било вријеме које су с уздахом помињали они који су га памтили. Запамћени су и херојски акти суграђана који су помагали Јеврејима у току холокауста.

Дуго се помињао Ристо Ристић, који је 2. јула 1942. године ишао од куће до куће да упозори комшије да им долази рација, па су, захваљући томе, спашени чланови породица Волах, Малц, Монтиљо, Леви, Перера…Данас је И то заборављено.

Након холокауста у Бијељину се вратило само неколико Јевреја. Међу њима су били адвокат др. Мојсије Виолони, Бланка Волах и Исидор Леви, који су именовани за чланове државне комисије за сакупљање податка о страдању Јевреја.

Од сјајног времена бијељинских Јевреја остале су само сјенке. И запуштено гробље, од којег је остао само мали дио. Подигнуто је између 1860. и 1878. године на око хиљаду квадратних метара, а данас је сведено на око 460 квадрата, са 75 гробова које нема ко да чува. Посљедњи Јевреј ту је сахрањен 1940. године.

Пише Јусуф Трбић(Слободна Босна.ба)