
Илустрација:Аи Микрософт
Постоји занимљива прича о томе како се на српском двору користила виљушка много пре него што је постала уобичајена у остатку Европе. Наиме, у средњовековној Србији, посебно на двору цара Душана, виљушка је била у употреби, док је у већем делу Европе још увек било уобичајено јести прстима12.
Међутим, постоји и мит о златним виљушкама на двору Немањића, који је настао тек у 19. веку. Историчари објашњавају да су се на српским дворовима током средњег века користиле дрвене посуде и да је виљушка са два крака служила само за преношење комада меса у тањир, док се јело прстима1. Кашика је ушла у употребу тек током 14. века.
Ова прича показује како су културни утицаји и обичаји варирали кроз историју и како су неки митови настали много касније од самих догађаја.

Илустравија:Аи Микрософт
Историја виљушке као дела прибора за ручавање у Европи је веома занимљива и дуга. Прве виљушке су забележене у старом Египту, али су коришћене као кухињске алатке, а не као прибор за јело1. У Византији су виљушке биле у широј употреби већ у 4. веку1.
У Европу су виљушке стигле преко Византије и Блиског истока. У Италију су донесене у 11. веку, али су у потпуности заживеле тек у 16. веку. Разлог спорог прихватања виљушке је што је Римокатоличка црква прогласила тај предмет за ђавољи1. Према легенди, виљушку је у Италију донела византијска принцеза Марија Аргиропулина која се почетком 11. века удала за млетачког дужда Јована Орсеола1.
До Француза је виљушка дошла 1533. године након венчања Катарине Медичи и будућег француског краља Анрија II, али је прошло доста времена док се почела редовно користити током јела1. У Енглеској је виљушка постала популарна тек у 17. веку, захваљујући путописцу Томасу Корјату који је увео хигијенске стандарде за њено коришћење2.

Данас је виљушка неизоставан део прибора за јело широм света, али њен пут до свакодневне употребе био је дуг и пун културних и религијских препрека.
Текст:Аи Копилот
