Ово село се налази источно од Бијељине у близини ријеке Дрине. Од центра града је удаљено око 8 км. По попису из 2013. године ово село је имало 1257 становника, од којих се 98,33 % изјаснило према етничкој припадности да су Срби. У односу на попис из 1991. године број становника се незнатно повећао! Село има православну цркву „Васкрсења Господњег“. Сеоска слава или „молитва“ је други дан „Тројица“. Село има заједничко гробље. Попови се дијеле на засеоке-„махале“: Баир, Kућишта, Лаушка, Станкић и Шиндијска махала.
Настанак села и његовог имена:
Попови се спомињу у османским пописним дефтерима из 1548. године под именом Попови – Звонаш селиште. Село је највјероватније добило име по католичком самостану-цркви која се ту налазила прије османских освајања. У овом се селу, по свој прилици, налазио фрањевачки самостан на ријеци Дрини који се спомиње у попису цркава и самостана Мачванске кустодије Бартола де Писа из 1378. или 1380. године. Село је било уништено у рату 1716-1718. године. По предањима сељана, село је добило име по двојици попова који су у њему живјели и које су наводно Турци заклали. Након „Београдског мира“ 1739. године, нови османски бегови који су добили посједе у Семберији почели су са насељавањем скоро потпуно пусте Семберије православним становништвом. Тада су православни насељеници из Црне Горе и источне Херцеговине поновно населили и подигли ово село. Насељеници из Црне Горе су највећим дијелом били припадници племена Kучи. Они су раније били православни Албанаци који су временом посрбљени. Ови насељеници су се претежно населили у дијелу села које је добило име по називу њиховог албанског племену Kучи – „Kучишта“.
Фото:А.Г.
Предања о насељавању села и становништво:
Народна предања говоре, када су стигли први насељеници на посједе бега Фидахића „да је на мјесту данашњег села била сама шикара и шума “. Првису се у село доселили Бабићи из Црне Горе, који славе Марковдан. Бабићи су иначе најбројнија породица у овом селу. Након Бабића, у село су се из источне Херцеговине доселили Бурићи, који славе Никољдан, и Трифуновићи, који славе Лазаревдан. Трифуновићи су се раније презивали Бешлићи, а има их и у Црњелову и Балатуну. Од њих су настали Бојићи. Послије њих су се у село доселили из источне Херцеговине: Ерићи, који су се тамо презивали Јовичићи и који славе Јовањдан, Милошевићи, који славе Савињдан, Милановићи, који су се раније презивали Ристићи и који славе Јовањдан, и Мирићи, који су се раније презивали Станкићи и који славе Никољдан. Сви они су се ту доселили као кметови и чифћије на посједе гази Мехмед- бега (паше) Фидахића, мутесарифа Зворничког санџака (санџакбега). Више породица се касније населило у Попове из околних семберских и мајевичких села, сви они имају црногорске коријене. То су сљедеће породице: Бокарићи, који славе Јовањдан, дошли су из Kорените, Трновци, који славе Јовањдан, дошли су из Трнове. У Поповима живи више породица које тачно не знају своје поријекло, али знају да су се њихови прети доселили из Црне Горе и Херцеговине, а то су: Вуловићи (Никољдан) – након 1876. године дио ове породице се преселио у Бадовинце, Павловићи, који су се раније звали Лаушевићи (Михољдан), Тодоровићи (Никољдан), Бјелановићи (Михољдан) који живе на кућишту кнеза Иве, Kнежевићи (Аранђеловдан), Маринковићи (Аранђеловдан), Лазаревићи (Аранђеловдан), Галовићи, Симићи, Млађеновићи и Kуђићи.
284 
