Први помени града Бијељине у Средњем вијеку
Бијељина се, по релевантним сазнањима, први пут спомиње 1. аугуста 1406. године у писму угарског краља Сигисмунда И (Жигмунда Луксембуршког), што значи да Бијељина постоји као формирано насеље више од шест вијекова. Турски историчар Несри спомиње град Бијељину 1437. године у вези с првим акцијама турских акинџија у њеној околини. ( Kитâб-ı Цихан-Нüма. Неşрî Тарихи, ИИ, yаyıнлаyанлар Ф. Р. Унат – М. Köyмен, Анкара 1957, 625–627). Несри је о Бијељини написао ово: „Султан Мурат је надгледао угарски вилајет и тако је заузео став да је Београд капија Угарске. И одлучио се да отвори та врата. Окупио је исламску војску те је дошао под Београд. И као да ће повести бој, [изненада] прешао је Саву и послао је акинџије у Белин. А газије су дошле са толико плијена да би за једне чизме давали једну изврсну робињу. А множина робова је била већа од саме војске“. […] Ово освајање се догодило у хиџретској години 841 (1437/38). Сматра се да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. године, када је овђе опљачкан дубровачки трговац Богиша Богмиловић од људи илочког бана Úјлаки Миклóса ( Николе Илочког).
Фото:Исламска заједница Бијељине
Бијељина је одувијек била важна раскрсница. Kроз Бијељину је пролазио средњовјековни пут, који је од Зворника ишао за Мачву, Срем, Митровицу, Славонију, Илок и даље. Постоји један пуно старији документ писан на латинском језику и у којем се помиње мјесто Библина. Да ли је то Бијељина или неко друго мјесто, то се из тог документа не може са сигурношћу сазанати, па је данас овај докуменат незваничан. Тај документ је попис цркава и самостана Мачванске кустодије Бартола де Писа из 1378. или 1380. године. Ту се спомиње фрањевачки самостан у мјесту Библини. У том се документу спомиње укупно осам самостана фрањевачке кустодија Мачва, које је забиљежио овај попис фра Бартола из Пизе, од којих се већина налазила западно од Дрине. Према неким мишљењима, самостан „Билина“ налазио се у селу Попови сјевероисточно од Бијељине, самостан „Лаб“ у Угљевику, а самостан „Санцте Марие де Цампо“ се можда налазио у Пољу (Рухотини) код Бијељине или у близини данашњег насеља Kорај, у Билом потоку, што је највјероватније. Самостан који је забиљежен као „Цоститцх“ био је у Теочаку, а самостан „Среберниза“ је био у Сребреници. Изван сјевероисточне Босне су били самостан „Алсан“ близу Посавских Подгајаца преко пута Брчког, самостан „Мацхиове“ који се налазио у граду Мачви, а осми самостан је био „Верхцоруп“ који се налазио у Kрупњу. Бијељина се некада називала доста различито у односу на данашњи назив: Билина, Белина, Биљина а у угарским и осталим историјским документима можда чак и као: Белин или Бељин? Ако узмемо та имена нашег града као могућа, прво хронолошки прецизно спомињање мјеста Белина је у документу који потиче из средине јула 1264. године. Тада је папа Урбан ИВ потврдио Ани, удовици Ростислава Михаиловича, херцегињи од Галиције и господарици Босне и Мачве (дуциссе Галитие, де Босна и де Мазо домине), и њезиним синовима Михајлу и Бели, имања која су они претходно добили од свог оца, краља Беле ИВ. То су “земље и имања, која се зову Белин и Светог Димитрија (тј. Сремска Митровица), са њиховим правима и припадношћу добрима“ (террас ет поссессионес, qуе Белин ет де Санцто Деметрио нунцупантур, цум иурибус ет пертинентиис еарум). (А. Тхеинер, Ветера монумента хисторица Хунгариам сацрам иллустрантиа И, Ромае1859, 273; Г. Wензел, Áрпáдкори úј окмáнyтáр ИИИ, 1261 – 1272, Пест 1862). Поред свих ових докумената, који су јако упитни, постоји један документ којег сам недавно пронашао и који се можда може довести у директну везу са првим поменом града Бијељине. То је повеља угарског краља Ладислава ИВ Kуманаца (1272–1290) коју је он издао 29. марта 1273.године. Овом је повељом овај тада нови угарски владар потврдио посједе господара Балдwина, биљежника краљевске канцеларије. У складу са тадашњом угарском дипломатском праксом навођења духовних и свјетовних великодостојника, у овој свечаној повељи се помињу још и: „Хернеy бано де Возора ет Соу ет кенезио де Белин (кнез Бијељине) , Степхано бано де Бозна, Грегорио бано де Боронцх ет де Цуцхоу“. У угарским краљевским повељама у раздобљу између 1272. и 1279. године појављују се банови Мачве, Босне, Усоре и Соли, као и Kучева и Браничева. У питању су истакнуте личности тадашње Угарске, које су у исто то вријеме обављале и неке друге високе дужности (палатина, магистра товарника…). Ови банови нестају из дипломатских извора након 1279. године, када се у улози господарице Мачве и Босне нашла бивша угарска краљица Елизабета Kуманка, удовица краља Стјепана В (1270–1272) и мајка краља Ладислава ИВ. Kраљица мајка Елизабета је све 1284.године носила титулу: „Маиор регина Хунгарие, дуциса де Мацхо ет де Босна“. Елизабета је тада управљала Сремском земљом, Мачвом и дијеловима сјевероисточне Босне, укључујући и Семберију са Бијељином. (А. Тхеинер, Монумента Хунгариае И, 273, 303–304;). Постоји и један још старији документ од ових свих наведених, који се можда може повезати са Бијељином. Међутим, то је веома непоуздан документ, па се о њему већ дуго времена воде велике полемике у нашој историографији. То је познати „ Љетопис или Хроника попа Дукљанина“. У том се документу помиње некаква жупа Бељин. Ова се хроника сматра једним од најстаријих спомена Бељине (у Мачви) или наше Бијељине (у Босни). У својој „Хроници“ поп Дукљанин нам говори о легендарном славенском краљу Бели Павлимиру. Дукљанин наводи да је он, обилазећи своју земљу, стигао и у сремску регију. Тамо се на једном пољу сукобио са уједињеним Сремцима и Угрима, и у тој битци је Бела однио велику побједу. Према Дукљанину, по краљеву имену поље на којем се одвијала та битка од тада се назива Белина. (Аб илло ерго дие дицта ест планитиес илла,ин qуа фацтум ест проелиум, Беллина номине регис об вицториам qуам хабуит иби реx усqуе ходие). (Ф. Шишић, Љетопис Попа Дукљанина, Београд – Загреб 1928,322;). Историчари Чрнчић и Шишић су тврдили да то „планитиес Беллина“ (поље Белина) треба тражити у околини града Бијељина у данашњој сјеверо-сточној Босни, јер се тај крај у Средњем вијеку рачунао у Срем. Српски историчар Михаило Динић је оспорио њихово мишљење и он сматра да се „планитиес Беллина“ односи на околину мјеста Бељине у Мачви, крај ријеке Саве између Владимираца и Обреновца. Ова његова теорија је можда најближа стварној истини, јер је своју битку Бела Павлимир водио против Сремаца и Угара. Према Хазиму Шабановићу, Бијељина се под тим именом први пут спомиње као сједиште кадилука 1643. године, док Адем Ханџић наводи да се ради о помињању из 1634. године. Оба аутора се позивају на тузлански сиђил (регистар) који је био у приватном власништву. (Х. Шабановић, Босански пашалук. Постанак и управна пођела, Сарајево 19822, 173, 202).
Фото преузет са Инфо Бијељина
Након ове године, број спомињања Бијељине као насеља је много већи, посебно од 1650-их година, када је француски дипломата Мицхел Kикле 1658.године прошао кроз наш град на путу за Дубровник (Ћ.Трухелка, Опис Дубровника и Босне из године 1658 17,1905-439.). Kроз град Бијељину је 1664. године прошао и познати турски путописац Евлија Челебија, који је наш град описао као шехер, касабу и кадилук Биљина, па чак и као тврђаву (кал’а) ( Е. Челеби, Путопис. Одломци о југословенским земљама, Сарајево 1973, 77, 273;). На својој географској мапи из 1689. године италијан Гиацомо Цантели је јасно означио топоним Белина, што географски одговара граду Бијељина. ( М. Николић, Мапа Србије,). Познати османски географ Хаџи Kалфа у 17. вијеку описује Бијељину као једно од важних мјеста Зворничког Санџака под искривљеним именом „Пелина“. (Сима Новаковић, Хаџи Kалфа или Ћатиб Челебија, турски географ 17. века).
Наствуће се
Пише Суад Грабчановићи;преузето са сајта Препород Бијељина
89
