Бијељина у предтурском периоду IV

Моја најновија истраживања о настанку имена града Бијељине

Широм простора које су населили јужни а и остали Славени постоји много различитих географских топонима и насеља који се називају: Бељин, Белин, Беље, Белина, Беллен, Белyн, Биелина, Белигна, Беллина… Или имају приђев „бео“ , „били“ или „бели“ садржан у самом свом имену или испред њега као : Београд, Бели манастир, Белгород у Русији, Бела црква, Билогора, Били поток, Белна у Словачкој ….О овоме сам већ писао у мојим ранијим радовима. Лингвисти, као и историчари, данас сматрају да су сва та имена изведенице из именице “бељ” или “бијел”, што је старословенски назив за храст лужњак (Qуерцус робур), који је некада имао веома важно мјесто у прастарој старославенској паганској религији. У старославенској паганској митологији овај храст је сматран стаништем њиховог врховног бога громовника Перуна. Овај славенски пагански бог је био називан још и „бјелобог“. Приликом молитве уз Перуново име редовно је додаван приђев „бели“, „били“ или „бијели“, што би отприлике требало имати значење као „свјетли“ или „лијепи“. Према старославенској легенди „Бјелобог је сјајио бјелином, био је то старац са дугачком, лепршавом бијелом брадом у бијелом огртачу. Водио је људе који би се изгубили на путу, те се говорило да су шуме мрачне без Бјелуна. Своје обожаваоце је награђивао обасипајући их златом, а у његовој би милости био човјек који се обогатио и успио“…..Ова старославенска легенда необично нас подсјећа на једну нашу стару легенду о неком старцу Бељи и настанку града Бијељине, која је до скора била раширена у нашем народу у Семберији

Бијељина и Семберија под влашћу Угарске круне

Угарско је краљевство одувијек имало територијалне претензије према краљевини Босни. Угарски су краљеви сањали о томе да покоре Босну и њом завладају, као што су то још раније, у 11. стољећу, успјели учинити са Хрватском када су у битци на Гвозду угасили хрватско краљевство. Босна је у почетку, када је настала, била лоцирана само у централној Босни и то претежно у сарајевско-височкој долини поред ријеке Босне, по којој је та, у почетку мала државица, и добила име.У десетом стољећу, када се Босна први пут спомиње, то је била мала вазална бановина која је повремено била вазал моћног Бизанта, а касније Угарске. Снажењем босанске властеле и босанских владара та се, у почетку вазална државица, успјела осамосталити и ослободити вазалства према угарској круни. У периоду од десетог па све до половине четрнаестог вијека подручја данашње сјеверне Босне: Посавина, Усора, Соли и Семберија, само су повремено улазила у састав мајушне бановине Босне. Ти су крајеви често мијењали своје господаре, како ратом тако и као поклоњене области феудалним великашима од стране угарских краљева и папе. Највећи дио овог временског периода дијелови сјеверне Босне били су дио Угарског краљевства. Тек су повремено, и то у десетом вијеку, припадали Бизанту, а касније су у неколико наврата били и дијеловима Сремског српског краљевства а касније и српске Деспотовине. Ове сјеверне угарске марионетске „српске државице“ никако се не могу поистовјетити са Рашком, стварном и независном српском државом. То су у суштини биле марионетске и вазалне творевине које су створили тадашњи угарски краљеви у циљу стварања тампон зона за одбрану Угарске, прво од Бизанта и Рашке ( стварне српске државе), а касније и од Османског царства. Угри су за те своје планове користили српске племиће ожењене мађарским принцезама, који су прихватали католичанство и власт угарских краљева. Њима су повјеравали на управу и уживање граничне пређеле свога краљевства, претежно насељене славенским живљем. Пређели сјеверне Босне су први пут дошли у оквире Босне тек у 12. вијеку. Мађарски краљ Геза ИИ је дао бану Борићу, своме вазалу, одређену аутономију за бановину Босну у оквиру угарске државе. Геза је 1163. године даровао бану Борићу подручја Усоре, Соли, Посавине и Семберије. Жупе Усора и Соли се тада први пут административно повезују са територијом мале бановине Босне, која је до тад обухватала само територију сарајевско-височке долине. Та су подручја у каснијем раздобљу угарски краљеви више пута одузимали Босни, некад милом а некад у ратовима. Мађари су подручја на сјеверу Босне сматрали стратешки веома значајним за своје краљевство.