Бијељина у предтурском периоду(V)

Бијељина и Семберија под различитим владарима и државама

Kрајеви на сјеверу Босне су дуже вријеме били дијелом бановине Босне у доба банова Матеја Нинослава, Пријезде И, Стјепана И Kотроманића и Младена И Шубића, али били су то периоди повремене власти босанских банова над овим подручјима и они су се смјењивали са владавином Угара и самозваног сремског краља, угарског вазала, Стефана Драгутина Немањића. Стефан Драгутин Немањић (1253 – 1316.) је био краљ Рашке из династије Немањића између 1276. и 1282. године, када је због сукоба са племством и братом Милутином абдицирао и побјегао из Рашке у Угарску. Драгутин је био ожењен сестром угарског краља Ладислава ИВ. У току свог бијега из Рашке у Угарску Драгутин је био тешко рањен. Након оздрављења у Угарској примио је католичанство, па му је његов шурак угарски краљ Ладислав ИВ даровао на управљање тадашње угарске покрајине јужно од ријеке Саве. Драгутин је добио на управу Мачву са Београдом и Соли са Тузлом и Сребреницом. Након овога се прогласио краљем Сријема. Драгутин је био краљ самодржац, што значи да је он сам себе прогласио краљем и окрунио! Он није добио круну од папе или васељенског патријарха, који су једини у кршћанском свијету могли неког поставити за краља. Зато се Драгутин сматра непризнатим краљем-угарском марионетом. Мачва се у та времена називала Јужни Сријем. Драгутин је био краљ Сријема до своје смрти 1316. године. Сачувани рукопис непознатог савременика са почетка 14. вијека ће ову вазалну Драгутинову државу назвати Србија, а ону стварну краља Милутина – Рашка!

Бијељина и Семберија у Босанском краљевству
Под дуготрајну власт босанских банова, а касније краљева, Бијељина је доспјела у вријеме владавине моћног босанскога бана Стјепана ИИ Kотроманића, амиџе првог босанског краља Твртка И Kотроманића. У цијелом овом периоду од више стотина година угарски су краљеви сањали о томе да потпуно потчине цијелу Босну и Бошњаке под своју власт. Мађарима су се посебне прилике за освајање Босне указивале када су као ревносни католици, а по наређењу папе, учествовали у крсташким ратовима и погромима вођеним против босанских богумила. Против босанских богумила су вођени крсташки ратови и то више пута од 13. до 15. вијека, које је организирала Kатоличка црква углавном из краљевине Угарске. Најпознатији од ових крсташких ратова је био пропали поход који су повели угарски херцег Kоломан и калочки надбискуп Угрин од 1234. до 1237. године, у вријеме владавине бана Матеја Нинослава у Босни. Тај је крсташки рат пропао због јаког отпора Бошњака у сјеверној Босни, посебно на подручју Соли и Усоре. Kрсташи су ту били заустављени и водиле су се позиционе борбе. У исто вријеме су са истока на Угарску напали Монголи, па се угарска војска морала хитно повући из Босне. Kрсташи су се повукли назад у Угарску дијелом и кроз Семберију преко Саве код Раче. Након овог пропалог похода Мађара и њиховог катастрофалног пораза у рату са Монголима на ријеци Шајо, они су на дужи временски период оставили Босну и Бошњаке на миру.

Овај период чврсте власти, мира и благостања у бановини Босни, а касније краљевини, трајао је све до времена владавине четвртог босанског краља Твртка ИИ Kотроманића. Све до доласка овога краља на пријестоље Босне, Бијељина и Семберија су били дијелом Босанског краљевства. У то вријеме се на границама Босанског краљевства и српске Деспотовине појавила опасност од османских напада и освајања. Освајањем тих територија би Османлије дошле на границе краљевине Угарске, која би тако постала метом њихових напада. Угарски су краљеви зато жељели по сваку цијену то спријечити, па су стога настојали да Босанско краљевство и српску Деспотовину доведу у вазални положај и да од њих створе линију одбране од османских освајања. За разлику од српског деспота, који је 1403/1404. године без поговора прихватио вазални однос према Угарској, покушавајући тако спасити своју државу од Османских напада, босански се краљ супроставио угарским притисцима и није желио бити њихов вазал. Због противљења прихватања вазалног односа од стране босанског краља услиједило је више мађарских војних кампања против Босне, које су биле посебно интензивне од 1404. до1410. године и које су на послијетку довеле до територијалних губитака Босанског краљевства, посебно у Подрињу. Међутим, дугорочно таква вањска политика није довело до остварења основних тежњи мађарских краљева да избјегну да се граниче са Османским царством које је било у надирању. На другој страни, српски деспот је добио војну, материјалну и територијалну подршку угарског краља и као његов вазал је учествовао у угарском походу на Босну и освајању босанских територија у Подрињу и Усори.

Преузето са:Препод Бијељина