Аи Микрософт
Бијељина и Семберија под влашћу српске Деспотовине и Угарске
У сукобу између босанског краља Твртка ИИ Kотроманића и угарског вазала српског деспота Ђурађа Бранковића 1432 -1433. године око Сребренице, босанска краљевска војска је била поражена у битци код града Зворника, тврђаве коју су подигли босански великаши Златоносовићи. Деспот Ђурађ је тако заузео област Зворника, а добио је и Сребреницу и источни дио Усоре, западно од линије Зворник – Теочак укључујући овај град, све до ријеке Саве на сјеверу. Семберија и град Бијељина су поново потпали под власт српских владара, угарских вазала. Од тада се деспот Ђурађ називао господарем Зворника и цијеле Усоре. Зворничко подручје, а са њим и Бијељина, било је у власти српских деспота од 1432. до 1458. године, тј. 26 година. Подручје Усоре око тврђаве Сребреник је још раније било запосједнуто од стране Угарске и предато на управу њиховом вазалу-српском деспоту Ђурађу. Деспотовина је контролисала подручје Сребреника од 1410 до 1458. године. Та сјеверна српска марионетска држава из 15. стољећа, такозвана Деспотовина, никако није била потпуно независна и самостална држава. Деспотовина је била вазална творевина у склопу Угарске и признавала је власт угарског краља и римског папу. Деспотовина је била лоцирана на дијелу данашње сјеверне Србије, а главни град и сједиште деспота Ђурђа је било у граду Смедереву у којем је тај деспот изградио моћну тврђаву која и данас постоји. Деспот Ђурађ је напустио српску православну цркву и светосавско православље, прихватио унију са католичком црквом и признао је папу. Због овог „гријеха“ Бранковићи су дошли на тапет клера СПЦ и били су црквено анатемисани.
Потомци Ђурађа Бранковића су се након пропасти српске Деспотовине и њеног пада под Турке населили у Угарску, а касније Аустрију. Ту су прихватили католичанство.Временом је ова лоза српских владара потпуно изумрла. Од времена кад су Бранковићи признали папу, српски су попови код обичних Срба раширили потпуно лажну причу о издајству Ђурађевог оца Вука у битци на Kосову, а Ђурђеву жену Ирину Kантакузен (кћерку Бизантског цара) прогласили су за злу вјештицу. У легендама је она остала позната као „проклета Јерина“. Власт српског деспота Ђурађа у источној Босни није континуирано трајала. Деспот Ђурађ је пред крај живота често шуровао и са Турцима, а султану је плаћао данак. Умро је у дубокој старости од 80. година. Наслиједио га је син Лазар који је 1458. године умро млад. Пошто Лазар није имао мушких потомака, у српској Деспотовини је завладао велики неред. Држави није било спаса, тако да је Лазарова удовица Јелена Палеолог одлучила да своју најстарију кћерку Јелену припреми за удају, а њен мираз је била читава Српска Деспотовина! Лазарева кћерка Јелена звана Мара удала се за босанског краљевића, а касније краља Стјепана Томашевића. Тако је последњи босански краљ Стјепан Томашевић био и последњи деспот Србије од 21.марта 1459. до 20. јуна 1459. године, када су Турци заузели Смедерево. Ја сматрам да су у том периоду подручје Семберије и град Бијељина поново ушли у састав Босанског краљевства, али овога пута врло кратко вријеме, јер је српска Деспотовина пропала. Господари сјевероисточне Босне су тада поново постали Угри-Мађари. Kада су Угри поново загосподарили градом Бијељином и околином – данас немамо тачних података. На основу документа из 1446. године у којем се Бијељина званично први пут спомиње, може се закључити да су још тада Мађари држали Бијељину и околину у својим рукама. Они су ове дијелове Босанског краљевства вјероватно запосјели у периоду слабљења државне власти и владавине младог и неспособног краља Стјепана Томашевића, који је својом лошом политиком и насиљем према богумилима изазвао унутрашње сукобе и раздор у држави. Угри су ове сукобе тада искористили и запосјели дио босанске државне територије, вјероватно и Бијељину са околином. У жалби Богише Богомиловића дубровачком сенату и кнезу од 3. марта 1446. године каже се да је наведени дубровачки трговац опљачкан у Бијељини од стране људи илочког бана. Ово нам јасно говори о томе ко је владао Бијељином у то вријеме. Тај се Илочки бан звао Úјлаки Миклóс (Никола Илочки 1410 – 1477). Он је потицао из угарске племићке породице Úјлаки. Никола је био мађарски великаш, господар града Илока, бан “цијеле Славоније” (тотиус Сцлавониае) од 1457. до 1463. и марионетски краљ Босне 1471-1477.године, угарски палатин, претедент на угарски пријесто, приор врански, војвода седмоградски, доживотни кнез града Теочака, бан Хрватске и Славоније и бан Мачве. Наслов босанског краља, за којим је жудио, добио је 1471. године од угарског краља Матије Kорвина, уз бановине Хрватску и Славонију, као и кључеве свих градова вранског приората. Све ове титуле и посједе након његове смрти је наслиједио његов син Úјлаки Лőринц (Ловро Илочки). Тако је угарска властелинска породица Úјлаки један дужи временски период владала Семберијом и Бијељином, све до 1520. године и коначног турског освајања наших крајева. Плодна Семберија или тада Орлово поље и Балатон, била је њихов земљишни посјед са којег су убирали значајне приходе. Никола Илочки је умро као тобожњи босански „краљ у изгнанству“ у Хрватској 1477. године. На мјесту „босанског краља“ наслиједио га је син Ловро Илочки (Úјлаки Лőринц). Никола Илочки и његов син Ловро су били тзв.”протукраљеви Босне”, након којих је умрла идеја о Босанском краљевству. Никола Илочки је био горљиви католик, па је након запосједања дијелова Босанског краљевства на тим територијама започео прогон Бошњака –богумила на вјерској основи. Присутност богумила и Цркве босанске у нашим крајевима у та времена данас доказују бројни стечци-богумилски надгробни споменици разасути широм Семберије и подмајевичком крају, а који су пронађени и у самом граду. Приликом поновне изградње бијељинске Атик џамије, коју су српски фашисти порушили у протеклом рату, у темељима раније џамије, као и око њих, пронађена су 63 стећка који су изазвали огромно занимање јавности у БиХ. Пронађено је 40 стећака без натписа и 23 са натписом, више или мање читљивим. Натписи на стећцима су писани босанчицом, аутохтоним босанским писмом које је настало по угледу на ћирилицу. Налази ових стећака у центру данашње Бијељине нам јасно говоре о томе који је народ у Средњем вијеку, прије турских освајања, насељавао Бијељину. Поред бијељинских стећака одраније је познато да су се широм Семберије и подмајевичког краја налазили, а и данас се налазе, разасути богумилски (бошњачки) стећци. Данас постоје два добро сачувана стећка у селу Загонима на локалитету који још од Средњег вијека носи назив „Мраморје“. У тексту Ристе Матића, објављеном у зборнику “Семберија кроз вијекове”, говори се о некрополи стећака у Загонима, коју су људи и вријеме у доброј мјери оштетили и уништили. Осим стећака у Загонима постоје археолошки налази који говоре да је овђе још у доба ране босанске државе и Kулина бана постојало насеље, са хижом – богумилском црквом чији се темељи налазе испод површине земље. Локалитети са стећцима постоје и у селима Батковић, Чађавица, Горња Буковица, Горњи Драгаљевац, Главичице и Kојчиновац. У питању су мање некрополе, каквих је у читавом Подрињу, и на лијевој и на десној страни Дрине. Зуб времена, као и људски немар и вандализам су велики дио ових стећака оштетили или потпуно уништили!
Kада су Угри запосјели сјеверне дијелове некадашњег Босанског краљевства, као горљиви католици одмах су започели прогон босанских богумила-херетика како су их називали. По инструкцијама папе из Ватикана у тим дијеловима Босне и Семберије на сцени је тада била инквизиција. Проведено је хапшење, затварање, мучење и спаљивање живих „херетика“ на ломачама, те масовни погром и терор над преосталим Бошњацима-богумилима. Преживјели у тим угарским погромима, које је предводила католичка црква на челу са фрањевцима и доминиканцима, масовно су бјежали из Бијељине и околине. Тадашње власти су на њихово мјесто из Угарске населиле Мађаре –колонисте. Данас се у народу Бијељине и Семберије често спомињу ти Мађари који су некада живјели у Семберији. О периоду тадашње угарске владавине над нашим крајем остале су многе легенде које се данас препричавају. Постоје многи топоними у Семберији који се везују за владавину Мађара на овим просторима. У нашем народу постоје легенде у којима се спомиње неки „Филип Мађарин“ и његови двори код данашњих Дворова, као и мађарска гробља и насеља у Семберији. Овај „Филип Мађарин“ је био стварна историјска личност. Тај Филип је био Италијан из Фиренце по имену Филипо Сцолари (1369-1426). Он је био у служби угарског краља Жигмунда, а био је познат као велики јунак и државник. Због својих великих заслуга од угарског краља је добио низ посједа широм угарског краљевства и титулу угарског племића. Филипо је био и тамишки жупан. О жестини католичких прогона херетика у Босни, спаљивањима живих људи на ломачама, геноциду над Бошњацима -богумилима, најбоље нам говоре хронике из времена владавине последњег босанског краља Стјепана Томашевића. И сам је Стјепан остао упамћен као велики прогонитељ херетика који је потпуно уништио Босанску цркву и изазвао раздор у Босни, што је касније резултирало лаганим падом Босанског краљевства под Турке.
Пише: Сауд Грабчановић за Препород Бијељина
95
