Музеј Семберије
Бјељина и Семберија поново под влашћу Угарске
Након Фатиховог освајања цијелог Босанског краљевства у прољеће 1463. године Угарска је у контраофанзиви у јесен те исте године, под вођством краља Матјаша Kорвина, успјела преотети од Турака скоро цијелу сјеверну половину некадашњег босанског краљевства. Матијаш Kорвин (Хунyади Мáтyáс или Цорвин Мáтyáс, Цорвинус = гавран) је био син великог угарског јунака из града Сибиуа Јанка Хуњадија (Јáнос Хунyади или Сибињанин Јанко). Матијаш Kорвин је био највећи краљ у мађарској историји. Од освојених дијелова некада моћне краљевине Босне угарски краљ Матијаш Kорвин је створио тампон–зону према Османском царству у циљу заустављања продора Турака у Угарску. На тим територијама су биле створене двије угарске бановине: Сребреничка и Јајачка. А било је обновљено Босанско краљевство као марионетска угарска држава. Овим угарским освајањем Бијељина са Семберијом се нашла поново у Угарској и то у тзв. Сребреничкој бановини. Бијељина је, као мање насеље, била подређена граду Теочаку као тадашњем административном центру. У то вријеме се Бијељина налазила веома близу границе Угарске са Османским царством. Та је граница пролазила преко данашњег села Пилице. Угарски је краљ настојао да настави са својим освајањем Босне из 1463. године и да у наредне двије године покуша заузети цијело Подриње, чиме би одсјекао јаке османске трупе у околини Врхбосне и Ходиђеда ( данашњег Сарајева) гђе их је планирао уништити и тако заузети цијело Босанско краљевство.
У склопу угарских планова за заузимање Подриња у септембру 1464. године у Семберију и Бијељину је дошао краљ Матија Kорвин са својом армијом од 30.000 бораца и мноштвом топова и ратне опреме. (А. Ханџић, Зворник, 154–160;). Та је велика угарска војска прешла ријеку Саву преко понтонског моста код данашње Раче. У Бијељини се краљ Матија смјестио са својим штабом, а у околини града је била улогорена његова моћна војска. Из Бијељине је он повео операцију заузимања тврдог града Зворника који је тада био у османским рукама. Након заузимања Зворника краљ Матија је планирао даљњи продор уз ријеку Дрину. Kрајњи циљ је било преотимање комплетног Подриња из турских руку. Угарска војска је опколила град Зворник и држала га је у опсади од 8. октобра до 9. новембра 1464. године. Зворничку је тврђаву бранио зворнички санџак бег Мехмед-бег Минетоглу са 5000 јањичара. Упркос великој надмоћи противника, посебно у артиљерији, храбри османски бранитељи тврђаве су успјели издржати дуготрајну опсаду. У последњи час, када су им све резерве биле на крају, турским бранитељима је стигла војна помоћ из правца Сарајева, па се угарска војска морала повући ка Бијељини. Након неколико дана већина угарских трупа се вратила назад преко Саве у Угарску, на челу са краљем Матијом. О опсади Зворника из 1464. године сачувана је забиљешка у османском дефтеру о попису становништва у Смедеревском санџаку из 1477.године, у којем се спомињу становници села Главице (Главичице, на путу из Зворника ка Бијељини), који се се настанили у Зворнику, у вријеме када су невјерници опколили тврђаву Зворник (İзворник хисариñ кāфир мухāсере итдüğи вакта). Они су тада живјели у тврђави, а због свог учешћа у одбрани били су ослобођени пореза, што је била несумњива привилегија. Ова биљешка нам говори о тој опсади и чињеници да је локално бошњачко становништво учествовало у одбрани тврђаве. Из писма једног од учесника угарске опсаде упућеног њемачком цару, истиче се храброст и упорност турских бранитеља тврђаве, који су, и поред великих губитака због тешког бомбардирања угарске артиљерије, успјели да успешно одбране тврђаву Зворник.
Бијељина је након ове битке и даље остала у Угарској. Наредних око 57 година подручје данашње Семберије и град Бијељина остали су дијелом Сребреничке бановине. У тој тампон зони су се одвијале сталне борбе између Угара и Турака. Те борбе посебно су кулминирале у посљедњем десетљећју постојања Сребреничке бановине која није сва ођедном пала под Турке. Прво су око 1512. године Османлије заузеле тврди град Сребреник, а нешто касније и град Теочак. У том периоду, па све до коначног пада под османску власт 1520. године, Бијељина је доживјела велика пустошења и разарања од стране османских специјалних диверзантских јединица -акинџија. Те су јединице имале посебну функцију у турској ратној тактици. Акинџије су биле посебни род османске војске који је служио за застрашивање и слабљење противничке стране у специјалном рату „без рата“, који је био и психолошки. Акинџије су стално упадале у противничке пограничне територије и немилосрдно их пљачкали, пустошили их и одводили становништво у ропство. На тај би начин те државе биле постепено ослабљене, а морал бранилаца би био смањен. Османлије су на крају потпуно сламале свог противника, када га довољно ослабе. Обично би то успијевали у само једној битци која би одлучила даљну судбину тог народа. Османска стратегија освајања других држава је иначе имала три фазе. У првој фази би Османлије земљу коју желе освојити уништили економски- пустошењем. Застрашивањем, поробљавањем, пљачком и уништавањем изазвали би велике сеобе становништва и тотални економски колапс те државе. Ове задатке су одрађивале акинџије. У другој фази би ту државу довели у вазални положај и она би султану морала плаћати данак. У трећој фази када би држава сасвим довољно ослабила, Османлије би против ње повеле краћи рат и задале јој завршни ударац-окупирале је. Бијељинско становништво је у том периоду акинџијских пустошења доживјело стравичну судбину. Акције акинџија на просторима данашње Семберије су описане у хроникама Несрија, турског историчара из тих времена. Несри описује резултате више акинџијских кампања из времена када су простори Бијељине и околине били у саставу Сребреничке бановине. У тим пустошењима град је практично нестао са лица земље, а становништво је дијелом побијено или је помрло од болештина и глади, дијелом одведено у турско ропство, а један дио је побјегао преко Саве у Угарску. Град Биљина је тада постао аветињски град – град мртвих и духова! Kада су Турци запосјели Бијељину она тада више уопште није постојала као насеље. Град је био само гомила рушевина зараслих у коров. Турци су ове остатке бившег града Бијељине са околином коначно освојили у великом походу султана Сулејмана Величанственог на Угарско краљевства.
Преузето са:Препород Бијељина
204
