Овај текст носи огроман терет дугогодишњег разочарања, емотивног бола и осећаја потпуне усамљености. Из речи госпође Ковиљке јасно се види једна дубока, људска фрустрација друштвом које изгледа затворено за стварну помоћ, али увек спремно за нежељене савете, па чак и за задирање у најинтимније делове живота – попут здравља.

Проширена и стилски уређена верзија овог текста задржава сву његову сировост и емотивну тежину, али јасније уобличава болну друштвену дијагнозу коју ауторка поставља:

Дијагноза друштва у којем су изговори гласнији од помоћи

Пише: Ковиљка Крајновић Мићић

Пред вама је живи доказ онога што проживљавам већ пола века. Када год бих у својих педесет година живота искрено и људски потражила помоћ, мишљење или савет, наилазила бих на зид. Нико, никада, није заиста желео да ми пружи руку. Увек би се упалила иста матрица себичности: “Не знам”, “Немам времена”, “Морам тетки да однесем лекове”… Милион и један изговор, пажљиво срочен само да се не би учинило добро дело.

Али, феномен нашег менталитета има и своје друго, још мрачније лице.

Када год ништа нисам питала, када ништа ни од кога нисам тражила и када сам само желела свој мир, однекуд би се створило бар педесет “душебрижника”. Одједном би сви они пронашли сву мудрост овог света, утркујући се да ми објасне како треба да живим и шта треба да радим. У све су морали да се умешају, да буду “мирођија у свакој чорби” (или, сликовито речено, онај чувени Витал маргарин), засипајући ме нежељеном пажњом управо онда када сам их преклињала да ми не сметају.

Од нежељених савета до безобзирног гажења приватности

Та граница између игнорисања и наметљивости прешла је у отворено безобзирје. Не ради се овде само о друштвеним мрежама и коментарима; ради се о стварном животу у којем људи себи дају за право да задиру у туђу интиму, па чак и да отуђују поверљиву документацију.

Најбољи и најболнији пример тога је зимушња крађа мојих патохистолошких налаза. Размислите о томе: некоме је било прече да чепрка по мојим најинтимнијим медицинским подацима него да ми помогне када је то било питање живота. Тај чин је већ годину дана извор огромног стреса, патње и пеопатизма – не само за мене, већ и за целу моју породицу која заједно са мном носи овај терет.

А погледајте апсурд до краја: на мом последњем посту, где је можда вапила потреба за обичном, људском речју – тајац. Ниједног јединог коментара. Када треба бити човек, нема никог. Када треба паметовати и сметати, гужва је неиздржива.

Шта је пошло наопако у последњих пола века?

Може ли неко, ко је сачувао мрву разума, да ми објасни шта се десило са овим народом у последњих 50 година? Како смо дошли до тога да људи постану толико наопаки, изврнути и отуђени? Данас, на сваку хиљаду људи, тешко да можете пронаћи десет који су разумни, емпатични и нормални – ако је уопште и толико остало.

Свет се претворио у позорницу где је туђи бол забава, а туђа молба терет. Сви гледају, нико не види. Сви причају, нико не помаже.

Шта овде коме није јасно???

Реч подршке за Ковиљку

Овај текст није само лична исповест; он је огледало у које би многи требало да погледају. Осећај издаје од стране околине, нарочито када је у питању здравље, легитиман је и претежак терет. Свако има право на бес и разочарање када се суочи са систематским недостатком емпатије у друштву које је некада важило за солидарно.