Kоначни пад Бијељине и Семберије под под османску власт
У нападу на остатке Сребреничке бановине 1520. године су град Бијељину (рушевине града) и његову околину заузеле османске трупе под командом чувеног великог везира Ибрахим-паше. Град и околина су преузети из руку Маџара (Угара). Са падом Бијељине у руке Османлија почело је ново раздобље у историји нашега града. Бијељина се поново родила, али сада под новим именом. То ново насеље је названо Четвртковац по имену трга – пијаце који се налазио поред ранијег градског насеља. Тај трг или пијаца, који се налазио поред старе Биљене, је то име носио и прије турских освајања. Ова се тржница налазила на периферији средњовјековне Биљене. Била је то, у ствари, једна велика ливада без икаквих грађевина на њој. Овај трг је традиционално био централна пијаца цијелог краја. Главни пијачни дан на том тргу је у предосманском периоду био четвртком и зато се трг тако и звао. Сам град, стара средњовјековна предтурска Биљина, налазила се јужније од данашњег града, на простору данашњих бијељинских махала: Гвоздевића, Галца и Грмића. Иначе је првобитни град био подигнут на природно узвишенијем терену. Град је био изграђен далеко од ријека Саве и Дрине које су тада представљале велику опасност због катастрофалних поплава које су се у Семберији (Орловом пољу) понављале сваког прољећа.
У османским попису зворничког санџака у априлу 1533. године, којем је припадало подручје Семберије, спомиње се бијељинска нахија, и то као хас зворничког санџакбега. У тој нахији су тада била забиљежена само 4 села: Мирковци, Чукујевићи, Грм Селиште и Четвртковиште. Први помен села под именом Четвртковиште је из године 1390. У угарском документу из те године стоји да су се на Сави водиле тешке борбе. Одметник од угарског краља, извјесни Димитрије, син Ладислава сина Kасте, заједно са Србима и Турцима напао је новог мачванског бана Стјепана Лошонција на острву у ријеци Сави у близини села Четвртковишта (у qуадам инсули флувии Заве пропеле виле Цхетуртекхел) гђе је Лошонци бранио Мачванску бановину (про дефансионе ностри банатус Мацховиенсис цум суис десценсум анно ин пресенти фуит).( Л. Тхаллóцзy-А. Áлдáсy, Магyарорсзáг меллéктартомáнyаинак оклевéлтáра ИИ, А Магyарорсзáг éс Сзербиа кöзти öссзекöттетéсек оклевéлтáра 1198–1526, Будапест 1907). О другим селима која данас познајемо у тим османским пописним дефтерима нема спомена. Нема ни неког насељеног мјеста које се спомиње под именом Бијељина или Биљина, како се то насеље прије османског освајања звало. Четвртковиште је у првој половини 16. вијека, 1533. године представљало малено село са само 14 домаћинстава, сва муслиманска. О овоме нам свједоче турски дефтери из тога времена које помиње рахм. Хамдија Kрешевљаковић у својим радовима. Ти становници су већином били занатлије и дервиши мисионари који су ширили исламску вјеру међу невјерницима. То ново насеље је названо Перşембе Köy (Четвртковац-Четвртковиште) по имену трга или пијаце који се налазио поред ранијег градског насеља. Тек од прве половине 17. вијека Бијељином је називано и централно насеље умјесто ранијег имена. До почетка 17. вијека Бијељина је добила статус касабе, па се у турским документима назива касабом-кадилуком Четврковац, а од тог времена се поново назива и својим ранијим именом Биљина. Број муслиманског становништва у граду се у то вријеме повећао, као и број чифлика у околини града. По турским дефтерима из 1600. године у нахији Бијељина је било 85 чифлука који су били власништво муслимана и 33 чифлука чији су власници били кршћани. Нахија Бијељина је тада обухватала укупно 17 села. У турском попису се помињу ова села: Четвртковац (Четвртковуште), Грм, Мирковци, Kозоврат, Батковић, Твртковац, Горња и Доња Рухотина, Томашевац, Попови, Гуњевац, Обровац, Тријешница, Марештица, Гојсал селиште, Црњелово и Бродац. Ширење ислама у Семберији ишло је доста споро. Године 1604. конфесионални омјер у бијељинској нахији био је сљедећи: кршћани 686 и муслимани 286 кућа. Иако се налазило на важном путу према Славонији само насеље Бијељина веома споро се развијало. Наведене године представљало је насеље од свега око 80 муслиманских домаћинстава. Ипак до 1580. године Бијељина је испуњавала основне услове тадашњег урбаног развитка, па је добила статус касабе, тј. били су подигнути нужни културни и вјерски објекти објекти, а био је успостављен и пазарни дан. Исте те године био је основан и бијељински кадилук, којем су, осим бијељинске, припадале још нахије Теочак и Kорај. Те године је уједно био пренесен у Бијељину и годишњи сајам –вашер који је дотле традиционално био одржаван у Kорају, којем је Бијељина до тада била подређена. Тиме је Бијељина постала нови административно-судски, културни и привредни центар у равничарском троуглу између ријека Саве и Дрине.
Преузето са Препород Бијељина
100
