Без обзира на заокупљеност ратом са Украјином, Русија неће одустати од подршке Башару ел Асаду, у коју је последње деценије много уложила
Побуњеници на освојеном тенку сиријске војске у близини Хаме (Фото AP/Ghaith Alsayed)
Специјално за „Политику”
Москва ‒ После седам година релативног затишја у Сирији су се поново распламсали сукоби. Армија лојална влади у Дамаску у првих неколико дана налазила се у потпуном расулу и на први поглед суочила се са низом неочекиваних пораза. Алеп, други град по величини у земљи, изгубљен је практично без борбе.
Слична судбина задесила је још низ насељених места у истоименој провинцији, као и у областима Хама и Идлиб. Има информација да су сукоби обновљени и у провинцији Деир ез-Зор, где је америчка авијација, наводно, напала владине снаге које су се сукобиле са локалним курдским милицијама.
Тешко ћете пронаћи државу на планети где живи толико непријатељски настројених верских и религиозних група као што је то Сирија. Верска и етничка различитост корен је сукоба који су почели пре 13 година, али који би ипак тешко до те мере ескалирали да није било мешања Запада и заливских монархија богатих нафтом. Приближно 60 одсто становништва Сирије су сунитски муслимани, а око 15 процената су алавити, верска заједница која баштини либералан ислам близак шиитским начелима.
Алавитима припада председник Башар ел Асад и одатле долази и већина државног и војног врха. Око 10 одсто сиријског становништва су хришћани, углавном савезници алавита, толико је отприлике и Курда, три прoцента су специфична муслиманска верска секта друзи итд. Несразмерно учешће алавита у државним структурама од војног пуча 1970, када је власт преузео генерал Хафез ел Асад, отац садашњег председника, акумулирало је код већинских сунита вишедеценијско незадовољство, које на таласу такозваног арапског пролећа ескалира у оружану побуну крајем 2011.
Двогодишњи масован устанак, губитак контроле над већином територије, масовно дезертерство у војсци и полицији и бекство истакнутих фигура попут премијера Ријада Хиџаба, озбиљно је уздрмало режим председника Башара ел Асада. Упркос свему његово свргавање показало се немогућим без директног спољног уплитања.
Крајем августа 2013, западни лидери су, по код нас виђеном шаблону Маркала и Рачка, сиријску владу оптужили за употребу хемијског оружја. Мотори америчких, француских и британских авиона били су упаљени и чекали су само непосредну команду да крену са ваздушним ударима. Две године раније у Либији на тај начин су променили ток рата, али су тада, за разлику од Сирије, за летове имали формално одобрење Савета безбедности УН.
Водеће земље НАТО-а од удара одустају у последњем моменту, након што руски председник Владимир Путин у поморску базу Тартус шаље носач авиона „Адмирал Кузњецов” и распоређује јаке снаге противваздухопловне одбране са задатком да у Сирији руше НАТО авионе и ракете.
Након што се 2015. хетерогена антиасадовска опозиција распада и на територији Сирије и суседног Ирака формира злогласну Исламску државу, Русија на позив владе у Дамаску предузима војну интервенцију, чија ће активна фаза потрајати све до краја 2017. Поред ИД-а Руси тада нису штедели ни проамерички настројену сиријску опозицију. У моменту када су имали потпуну иницијативу, Русија и Сирија одлучују се на делимично замрзавање конфликта.
Упркос у суштини блиставој руској антитерористичкој операцији, актуелна ситуација показује да су Русија и влада у Дамаску замрзавањем сукоба направиле стратешку политичку грешку, са једне стране толеришући америчку окупацију сиријских извора нафте и са друге споразумевши се са Турском око окупације севера Сирије.
Формални разлози због којих је турска војска тада ушла у Сирију, били су заштита од Курда, којима је председник Асад када је почео грађански рат дао широку аутономију. Поједине курдске фракције, вероватно под утицајем САД, сада су постале отворени противник владе у Дамаску, без обзира на њихово заклето непријатељство према Турској.
Турска је поред супротстављања Курдима у Сирији ширила и свој политички утицај. Протурске милиције објединиле су такозвану Сиријску националну армију, активно их обучавали, снабдевали муницијом, тешким наоружањем, оклопним возилима америчке производње М113 итд. Заједно за екстремистичком групацијом Хајајт Тахрир аш-Шам, СНА је током протеклог викенда заузела Алеп и обновила сукобе у провинцији Идлиб.
Ипак у Идлибу су изостали успеси из Алепа, јер су се тамо сударили са сиријском 25. бригадом за специјалне намене, на чије чело је ванредно враћен њен прослављени ратни командант, генерал Сухеил ел Хасан. Ова елитна јединица зауставила је екстремисте и у провинцији Хама.
Разлози за расуло у појединим јединицама Асадове армије током првих недељу дана сукоба су вишеструки. Војни врх у Дамаску не само да је потценио снаге противника већ је чини се и „преспавао” претходних седам година у погледу прилагођавања новим условима вођења рата, пре свега употреби дронова и средстава противелектронске борбе.
Управо овим средствима паралисана је веза сиријске армије, што уз масовне ударе дронова камиказа доводи до панике и масовног бекства са линија одбране.
Поједини руски медији објавили су да су екстремисте у употреби дронова и средстава за електронско ратовање обучавали оперативци украјинске војне службе ГУР. Такође, поново до изражаја долази типична бољка владине војске, сунити, који су у Алепу представљали већину снага и нису показали нарочиту спремност да се боре против своје браће по вери.
Поред чисто војних постоји и низ политичких разлога који су довели до првобитног расула Асадових снага. Прво, Русија је због потреба рата у Украјини значајно смањила свој контингент у Сирији, што су пратила и спорна кадровска решења. У мају је за команданта контингента именован генерал Сергеј Кисељ, оптужен да је у фебруару 2022. током операција у Харковској области направио огромне пропусте командујући Првом тенковском армијом.
Информације да је пре три дана смењен са дужности објавило је низ руских извора, али то за сада није званично потврђено. Поред значајно мањег руског контингента у Сирији више нема ни „Вагнер” групе, која је током битке за чувену, у Унеску заштићену Палмиру, забележила подвиге какве, показало се, нису били кадри припадници регуларне руске и сиријске војске.
Осим на „Вагнер”, сиријска влада у овом моменту не може да рачуна ни на подршку друге групације, чији је допринос био непроцењив ‒ Хезболаха, који је сада заокупљеног сукобом са Израелом. Шиитске милиције које су им притекле у помоћ из Ирака, без обзира на искуство у рату против Исламске државе, тешко да се по својој ефективности могу поредити са Хезболахом и „Вагнером”. Уз све то, треба додати и захлађење односа Дамаска и Техерана који је уз Русију једини савезник Сирије у пређашњим сукобима. Сирија је прошле године почела да обнавља односе са Саудијском Арабијом и УАЕ, што их је де факто удаљило од Ирана. Пре три дана су рецимо представници УАЕ тражили од САД укидање санкција према Сирији, јер оне спречавају инвестиције.
Пре пар година у Дамаску су захвалили на сарадњи војним саветницима из Ирана. Сада не само да их моле да се врате већ траже и непосредан ангажман иранске војске, знајући да су у овом моменту руске могућности за подршку ограничене. Да је Иран спреман да позитивно одговори на молбе сиријске владе упућује ванредна посета Дамаску министра спољних послова Абаза Аракчија.
Ипак, тешко да ће у Техерану заборавити кокетирање Дамаска са њиховим регионалним ривалима из Саудијске Арабије и УАЕ, па ће подршку вероватно условити политичким инструментима који ће њихово присуство у Сирији трајно учврстити.
Без обзира на заокупљеност ратом са Украјином, ни Русија неће одустати од подршке Башару ел Асаду, у коју је последње деценије много у уложила. Има оних који сматрају да ће новонастала тешка ситуација у Сирији приближити Русију преговорима са Украјином, али можда још више оних који управо ово наводе као пример погубности замрзавања конфликта.
Преузето са Политика-е
136
