Без обзира на то што су језичка питања овде толико снажно идеолошки обојена, није увек лако разлучити зашто се страсти толико распирују око закона чија примена, видимо то у пракси, и није увек обавезујућа. У том смислу је ћирилица посебно илустративна.
Док се у Хрватској ових дана расправља о предлогу Закона о хрватском језику, у Србији је недавно најављено доношење новог Закона о службеној употреби језика и писма. То су као приоритет за наредну годину истакли чланови Савета за српски језик, тела које је основано као спона струке и државе и чије чланове су изабрали Влада Србије и Одбор за стандардизацију српског језика. Законска регулатива о језику актуелна је на овим просторима и константно изазива жустре дебате и контроверзе међу лингвистима, политичарима, грађанима, међу позванима и непозванима да о њој расправљају. Међутим, без обзира на то што су језичка питања овде толико снажно идеолошки обојена, није увек лако разлучити зашто се страсти толико распирују око закона чија примена, видимо то у пракси, и није увек обавезујућа. У том смислу је ћирилица посебно илустративна.
Службена употреба српског језика и ћириличног писма у Хрватској регулисана је Уставом, Уставним законом о правима националних мањина, Законом о употреби језика и писма националних мањина и Законом о образовању на језицима националних мањина. Ретке су општине и градови који, иако испуњавају строге критеријуме заступљености српске националне мањине за статус ћирилице као службеног писма, то право у пракси заиста и реализују. Ретки су називи општинских седишта, институција, улица, тргова… написани двописмено. Неуобичајени. Док је много чешће заобилажење законских норми, устаљено и „озакоњено“ још у Вуковару пре десетак година. Тадашња хајка на ћирилицу у овом граду, где су на силу разбијане и скидане двојезичне табле, можда и најбоље осликава статус ћирилице у Хрватској. Иако је физичко разбијање ћирилицом исписаних табли иза нас више од десет година, омраженост и персонификација писма као „агресорског“, и даље је присутна. У новије време догађа се и погрешна, искривљена интерпретација законских норми, као недавно у општини Врси код Задра. Иако је ово заправо први познати случај да се нека јавна, дакле, државна институција обраћа са захтевом за уклањање ћириличног натписа с надгробног споменика на територији Републике Хрватске, он документује тенденције које нису ни усамљене ни безазлене. А притом су у потпуној супротности са важећим законским документима који прокламују мањинска права и мултикултуралност као богатство.
Слични документи су усвојени и у Босни и Херцеговини, где се, упркос Уставу и законима који подржавају коришћење ћирилице као једног од званичних писама, наилази на отпор у примени. Тако је градско веће Мостара пре око месец дана одбило амандман Клуба Срба да називи насељених места, улица и тргова у овом граду буду исписани и на ћирилици, као једном од два, по Уставу, службена и равноправна писма у целој БиХ.
Међутим, ни у Србији, у којој је Уставом прописана као службено писмо, ћирилица нема загарантовану примену. Према ставовима србистичке струке, њен положај у Србији данас није у ни мало завидном положају. Председник Одбора за стандардизацију српског језика и члан Савета за српски језик проф. др Срета Танасић, редовно подсећа да, иако је пре две године донет Закон о српском језику и ћирилици, до данас се ништа није променило у њиховом статусу. Држава га не спроводи, иако је приликом његовог доношења с државног врха поручивано да су српски језик и ћирилица међу најбитнијим чуварима националног идентитета. Уставне и законске одредбе о ћирилици као службеном писму не спроводе се у пракси многих институција, међу њима и оних државних. Медији, издавачи, трговци као аргументе за некоришћење ћирилице наводе економске разлоге. Корисници интернетских платформи технолошке препреке (иако сама компанија Гугл, рецимо, ћирилицу подразумева као званично писмо за српски језик). Млади имају своје разлоге и оправдања. Сви заједно – обиље изговора и равнодушност. Равнодушност, која је, на крају, изгледа моћнија од слова на папиру, којим год писмом било исписано. И која је, поред протеривања, чекића или тихог отпора, једнако снажна и делотворна.
Преузето са П Поертал
214
