Related Posts
Уљепшај свој дом или пословни простор
Група младих архитеката, која је након стицања теоретског знања на Архитектонском факултету Универзитета у Београдуи петогодишњег искуства у три призната Read more
Одлазак у армију
За Србе увјек је била част "служити армија" или ти "служити војску".Тако када би неки младић био проглашен неспособним за Read more
Пише: Војислав Дурмановић
Југославију су уистину стварали најбољи, а (с)рушили најгори представници овдашњих милета, поглавице, принчеви и очеви незрелих и недовршених нација. Југословенској идеји, зачетој у главама непоправљивих идеалиста, пресудиле су најбездушније бирократе, удбашке барабе ајхмановски хладних нерава, несавесни каријеристи и официри без муда. Последице трагичног и крвавог распада заједничке државе – или боље рећи њеног садистичког касапљења на живо – у политичком, економском, културном, идентитарном и цивилизацијском смислу плаћаће не само прва генерација потомака његових директних актера, већ и њихови унуци.
Махала нема тајни
Алмир Смајић, рођен 1968. године, припадао је генерацији за љубав и нови живот рођених, а на мржњу и братокољачки рат натераних. О Алмиру је мало шта записано и пуно тога испричано. У махали нема тајни, махала све зна – међутим, махали је сваког чуда три дана доста, махала говори испирајући уста, она не прича, већ исприча, сажваће па испљуне. Времена смрти, ратови и крвопролића су изгубљени делови слагалице, најчешће рупе у мрежама махалских нарација.
Kроз те рупе струје мутне воде нагађања и ситних оријенталних лажи. Биће да је то из два разлога: прво, махала изграђује свој идилични малограђански духовни мир једном селективном културом сећања (памтећи лепо и заборављајући ружно, које затим у кризним историјским моментима исплива на површину свести као траума у виду страшила прошлости, костура из ормара), и друго – махала се увек клади на сигурно, славећи трезвеност кроз подозривост и лукавство она презире трагедију (Kонстантиновић). А наша прича о Алмиру је прича о личној трагедији која се меша са југословенском трагедијом милионских размера.
Из насумичних фрагмената које је избацила ова махалска бујица сазнајемо занимљиве појединости:
Алмир Смајић, Бијељинац, ватрени навијач београдске Црвене Звезде, веран ахбаб и предан официр. Његово ситно лице, танке усне, увучени образи и нос над којим бди поглед исувише мирно загледан у неизвесност којој се под официрском шапком ЈНА наш јунак предао одају нам ниског, црномањастог младића на прагу двадесетих, и ја као да чујем спор и мекан говор наших муслимана како проговара из црно-белог фотографског портрета.
Смајић је, у чину потпоручника, упућен на вуковарско ратиште у јесен 1991. године. Да ли се разлог за његово (подвлачим) добровољно учешће у рату на страни Шљиванчанинове војске крио у наивном и злоупотребљеном југословенском патриотизму или је пак било реч о племенитом чину одмењивања пријатеља којем је позив за регрутацију стигао баш у време док му је супруга била пред порођајем (како каже једна, засад најпоузданија верзија приче) – није толико важно. Борислав Пекић каже да је историја метак који иде на човека и који се од других метака разликује само по томе што промашити не може: некога ће тај фаталистички пројектил окрзнути, ранити лакше или теже, другог обогаљити за цео живот или убити. Од таквог хица испаљеног кроз цев хрватског снајперисте смртно је страдао потпоручник Алмир Смајић, при извршењу борбеног задатка 7. новембра 1991. године. Он је највише рангиран припадник ЈНА са подручја Семберије и Мајевице који је погинуо током њених борбених дејстава у Хрватској. Име потпоручника Смајића понела је једна улица у Бијељини, дугачка али мирна улица поред старог градског парка.
162