Related Posts
Веза
Срби(Словени) ка ријетко који народ везао је своје поимање Бога,више силе и некога који уређује токове живота за природу.Па су Read more
40. година зимских олипских игара у Сарајеву
У част овог великог догађаја, организација EXIT, заједно са сарајевском организацијом Garden of Dreams, је 2. и 3. марта 2024. Read more
Гробље за људе који плове са краја на крај свијета,гробље миграната
Нихад и Видак су свијету открили страшну истину о језивом гробљу Европе на граници БиХ и Србије Нихад Суљић из Read more
Свиње се враћају кући
Забрана уласка свиња на фармама на којима се појавила афричка куга свиња укида се сутра. Улазак свиња могуће је од Read more
Идеолошки афинитети Путиновог режима подударнији су с онима Трампове администрације него што ће то европски икада бити. Оно што се некад чинило немогућим – Сједињене Државе као одметнута држава – постало је и те како могуће
Једном давно, Сједињене Државе су надметање између демократије и ауторитаризма сматрале суштинским питањем, важнијим од свих других. Такво гледање на ствари, формирано пресудним историјским догађајем какав је био Други светски рат, довело је до успостављања снажних трансатлантских веза. То америчко-европско савезништво деценијама није било само ствар безбедности, већ и идеологије и заједничких вредности. То је и разлог зашто је тај однос потрајао 80 година.
Сада, међутим, захваљујући председнику САД Доналду Трампу, свет који је постојао до пре само неколико месеци почиње да наликује давној прошлости. Сама природа Запада се пред нашим очима мења брзином светлости. Толико је нагао и дезоријентишући тај поремећај да многе нагони да очајнички трагају за неким упориштем. Та нова реалност постала је очигледна када су САД заједно с Русијом и још неколико отпадничких ауторитарних држава у Генералној скупштини УН гласале против предлога резолуције којом се, поводом трогодишњице почетка инвазије, осуђује руска агресија на Украјину. Била је то вододелница, тренутак који ће остати тамним словима уписан у историју.
Очигледно је да су импликације ове нове америчке спољне политике далекосежне. Нико не може да негира да је трансатлантско безбедносно савезништво натегнуто до пуцања. Политички лидери се можда осећају дужним да јавно инсистирају како је давно установљена посвећеност узајамној одбрани и даље јака; али тиме никог не могу да заварају, чак ни себе саме. Kредибилитет тог савезништва зависи од особе која столује у Белој кући, а та особа нема никакав кредибилитет по питању трансатлантске безбедности.
Док је Бајденова администрација очигледно прижељкивала промену режима у Русији – иако то никад није било формулисано као део званичне политике – Трампова промену режима жели да види у Европи.
Поврх тога, сведочимо и упадљивом одступању од политике прве Трампове администрације која, ако ништа друго, барем није задирала у трансатлантско идеолошко савезништво. Иступ потпредседника САД Џеј Ди Венса на Минхенској безбедносној конференцији најавио је да овог пута ствари стоје другачије. Његове поруке изазвале су шок у европским безбедносним, одбрамбеним и спољнополитичким круговима. Не само да је безбедносна питања која су НАТО држала на окупу 75 година прогласио ирелевантним; него је и исцртао потпуно нову идеолошку мапу, на којој су Европа и САД супротстављене. И ођедном су САД почеле да изгледају не као савезник, већ као противник.
МАГА („Учинимо Америку поново великом“) фундаменталисти у срцу Трампове администрације воде културолошки рат чији је циљ трансформација америчког друштва. Њихов пројекат је великим делом реакционарна контрареволуција против либералних тенденција за које верују да поткопавају њихову земљу. МАГА жели повратак на ратничку, конзервативну и полуизолационистичку верзију америчког концепта изузетности. (Реч је о уверењу – распрострањеном међу Американцима с обе стране политичке поделе – да се САД иманентно разликују од свих других нација због начина на који су настале, специфичног историјског развоја, природе њихових институција и осталог што, по том виђењу, Америку чини земљом неупоредивом с било којом другом, прим.) Виђена на тај начин, та америчка изузетност нема никакве везе с надметањем између демократије и ауторитаризма. Ти појмови тешко и да постоје у њеним наративима.
С обзиром на природу овог пројекта културолошког рата, МАГА на Европу гледа као на противника. Венс, чија се реторика подудара с оном европске екстремне деснице, тврди како се Европа „суочава с ризиком да почини цивилизацијско самоубиство“. На сличан начин, Илон Маск, Трампов водећи финансијер и блиски сарадник, отворено агитује за партије крајње деснице у Немачкој и Великој Британији. У предстојећем периоду се готово са сигурношћу може рачунати с тим да ће слична подршка бити изражена и за истоветне политичке снаге у Пољској и Румунији (у којој је прошле године судском одлуком поништен први круг председничких избора, с образложењем да се то чини због руског мешања у изборни процес). Будући да МАГА идеолози отворена, либерална европска друштва виде као тамошњу верзију њихових непријатеља на домаћем терену, њихова подршка илибералним, антидемократским снагама у Европи савршено је логична.
Будући да МАГА идеолози отворена, либерална европска друштва виде као тамошњу верзију њихових непријатеља на домаћем терену, њихова подршка илибералним, антидемократским снагама у Европи савршено је логична.
Они имају и фундаментално другачији поглед на Русију. Није случајно да се у њиховој реторици често могу наћи ођеци онога што пропагира режим руског председника Владимира Путина (понекад и буквално). И МАГА и Путин заговарају агресивни национализам и непријатељство према либералним вредностима; и они и он непрестано дробе о суверенитету и улози моћних лидера и снажних нација у обликовању будућности. Свеједно да ли на свет гледате из Беле куће или из Kремља, такозвани глобалисти су вам непријатељи.
Док је администрација Џоа Бајдена очигледно прижељкивала промену режима у Русији – иако то никад није било формулисано као део званичне политике – Трампова промену режима жели да види у Европи. Европа више није савезник, већ непријатељ; а Русија, иако можда (засад) не може да буде баш амерички савезник, онда свакако није ни противник. Идеолошки афинитети Путиновог режима подударнији су с онима актуелне америчке администрације него што ће то европски икада бити.
Импликације ове нове америчке спољне политике су далекосежне. Поруке Џеј Ди Венса на Минхенској безбедносној конференцији изазвале су шок у европским безбедносним, одбрамбеним и спољнополитичким круговима.
Ако има икакве наде за трансатлантски свет, она је у чињеници да САД нису униформне. Супротно ономе што тврди, Трамп нема мандат да чини оно што чини. Али пошто је америчко друштво веома поларизовано, његову политичку трајекторију није лако предвидети. Чак и ако претпоставимо да је делимични повратак на стари поредак и даље могућ, снаге које спроводе ову реакционарну контрареволуцију и даље пред собом имају скоро две године за њено спровођење (пошто у новембру 2026. у САД следе међуизбори на којима би републиканци могли да изгубе контролу над једним или оба дома Kонгреса, прим.).
Свет мора да обрати пажњу на све ово и у складу с тим реформулише своје политике. Европљани могу да се надају најбољем, али морају и да се спремају за најгоре. Оно што се некад чинило немогућим – Америка као одметнута држава – постало је и те како могуће.
Цопyригхт: Пројецт Сyндицате, 2025.
Радар
109