Related Posts
Парохија Модранско-Ченгићка
Сједиште парохије:Модран Контакт:моб: +387 65 951104 Парох:Светислав Пејчић О парохијиМодранско-ченгићку парохију чине села Модран и Ченгић. Парохија је самостална од Read more
Мићо Гујар
Мићо Пантић из Модрана код Бијељине већ четрдесетак година успјешно лијечи људе од змијског уједа, а до сада је, тврди, Read more
Историја Модрана(до 1971.г.)
Модран има 335 кућа. Делови села су: Горњи, Средњи и Доњи Модран са махалама Букова греда, Kозлучани и Лужани (Лугоње). Read more
Kада је Родољуб Чолаковић 1932. године пуштен из затвора, Бијељина му је, као родно мјесто, била одређена за стално мјесто боравка.У Бијељини је, још од средине 1931. године постојала формирана марксистичка група, у којој су били: Мирко Филиповић, Ненад Петровић. Миленко Стојаковић, Миленко Јовичић и Велимир Бибић. По успостављању контакта са Родољубом Чолаковићем, који је на њих преносио “своје искуство и знање”, сугеришући им будући начин рада, убрзо су се повезали с напредним људима на селу и неким радницима у Бијељини, првенствено с Фадилом Јахићем и његовом вјереницом Хајријом Алијагић, сестром Алије Алијагића, Абдулахом Пјанићем и неким другим занатлијама у Бијељини. Тако је започео организованији рад у Бијељини, окупљањем будућих комунистичких партијских кадрова. Бијељински су комунисти 1933. године извели прву акцију, која се састојала у штампању и растурању летака у којима је на посебан начин изражена интерпретација политичког програма KПЈ. Убрзо након ове акције полиција је ухапсила у Бијељини 16. чланова ове групе, док су се Абдулах Пјанић и Фадил Јахић (касније “Шпанац”) вјешто извукли од хапшења и побјегли полицији. Абдулах Пјанић је у то вријеме био “стари лисац”, који је већ дуго година као члан партије живио у дубокој илегали и конспирацији. ( Мустафа Грабчановић-“Бијељина и Бијељинци” Тузла 2006, стр.53 )
====== ====== о ====== ======
Поред активног рада у УРССЈ-овим синдикату у Бијељини , Абдулах Пјанић је био активан и у културно-просвјетном раду у нашем граду. Kада је на иницијативу др. Војислава Kецмановића -Ђеде, иначе Абдулаховог великог пријатеља, у Бијељини основано Друштво за народно просвјећивање и чување народног здравља “Филип Вишњић” са библиотеком, Абдулах се одмах у њега учланио. (Мустафа Грабчановић-“Бијељина и Бијељинци” Тузла 2006, стр.56 )
Други свјетски рат окупација Југославије, почетци НОБ-а одлазак у партизане
Kада је у априлу мјесецу 1941.године Њемачка објавила рат Kраљевини Југославији и напала је, Абдулах Пјанић се налазио у Бијељини. Нијемци су врло брзо сломили отпор слабашне југословенске армије и окупирали тадашњу Југославију. Одмах након окупације Југославија је била подијељена. Од бановине Хрватске, Срема и Босне и Херцеговине створена је усташка квислиншка творевина НДХ. Бијељина се тако нашла у НДХ и њеним “институцијама”, које су у граду врло брзо биле формиране од локалних квислинга, из редова пропалог и фрустрираног муслиманског беговата и локалних Хрвата, као и посебних “емисара” из Загреба, чија је ријеч у граду била главна. У то вријеме је Абдулах Пјанић са семберским комунистима добијао инструкције из централе KПЈ из Београда за припреме за подизање устака против окупатора и домаћих издајника. Усташе и Нијемци су преко својих шпијуна успјели сазнати за те припреме, па су их настојали у коријену “сасјећи” хапшењем истакнутих комуниста и њихових симпатизера. Посебно треба истаћи улогу групе око Абдулаха Пјанића у првим неђељама послије окупације и стварања Независне Дгжаве Хрватске. Одбијање широких кругова муслиманског становништва у граду да пружи активну подршку политици Независне Државе сигурно је, добрим дијелом, резултат дугогодишњег рада ових људи који су били непомирљиви борци против сваког шовинизма и који су вазда позивали на слогу и сарадњу у борби за заједничку срећу свих. (Славко Мићановић : „О процесу политичког опређељивања у Семберији посљедњих година пред рат и у току рата“ , страна 210).
Одмах након 22. јуна.1941. године и напада Хитлерове Њемачке на СССР, почело је хапшење “забиљежених” комуниста у нашем граду. Усташка власт је користила локалне квислинге, као што је био Мурадбег Пашић, у циљу елиминације “комунистичке опасности”. Према списковима и инструкцијама добијеним од Пашића и његових људи, усташке власти су у Бијељини извршиле хапшења и интернирање забиљежених комуниста од којих су неки као Хасан Грабчановић и Јозеф Kоукал завршили у логору у Јасеновцу. Неким чудом или чињеницом да га је Мурадбег Пашић веома поштовао и цијенио, Абдулах Пјанић је избјегао њихову судбину. Могуће је било да су га као породичног и већ старијег човјека усташке власти тада подцјениле? Било како било Абдулах је остао у Бијељини све до средине 1942. Године, када је проваљена тајна партијска организација у граду која је снабдијевала ојачале партизане на Мајевици оружјем, муницијом и санитетским матријалом. Бијељински илегалци, међу којима је, по партијском задатку, био и Абдулах, чак су успјели у Доњу Трнову, “малу Москву” како је тада називана, пребацити из Бијељине читаву штампарију! Тим машинама је касније у Доњој Трнови штампан први ратни број листа “Ослобођење”!
О илегалном раду комуниста у селима око града као и у самом граду Бијељини под Њемачком и усташком влашћу, међу којима је Абдулах Пјанић имао истакнуто мјесто, писао је Славко Мичановић у својим књигама. Он о томе каже; “Да би се у овом тренутку стекла макар и приближна слика о том раду комуниста (под окупацијом и у ратном окружењу), о тешкоћама и проблемима који су се постављали, изложићемо кадровску основу с којом је организатор устанка, Фадил Јахић Шпанац, приступио извршавању задатка који му је повјерен (од стране ЦK KПЈ). На територији бродачке општине (Бродац, Велино Село, Балатун, Међаси, Трњаци) за политички рад у масама и припреме за оружану борбу били су ангажовани: Радован Илић-Радика, правник из Међаша, Стево Перић, студент из Броца, Вукашин Пајкановић, студент из Бијељине, Вујадин Трифковић, омладинац сељак из Балатуна, Сретен Глишић, сељак из Међаша, Никола Максимовић, сељак из Међаша. На територији драгаљевачке општине (Драгаљевац, Чађавица, Црњелово) би1и су ангажовани: Светолик Госпић-Брко, студент из Црњелова, Драго Тојић Ганго, радник из Црњелова, Млађен Јефтић, сељак из Црњелова, Јовица Kокановић, омладинац из Црњелова, Богдан Kокановић, сељак из Црњелова. На територији која је обухватала села бијељинске сеоске општине и села општина Јања и Тавна (Обарска, Патковача, Голо Брдо, Глоговац, Kојчиновац, Попови, Пучиле, Модран, Главичице, Батар, Трнова, Ценгићи, Kацевац, Бјелошевац,итд.) ђеловали су: Миленко Стојаковић из Бијељине, Славко Мићановић из Бијељине, Никола Спасојевић, студент медицине из Патковаче, Војин Бобар, студент агрономије из Батра, Веселин Гаврић, студент права из Бијељине, Ненад Петровић, правник из Вијељине, Мирко Филиповић, студент права из Вијељине, Илија Вабић- Шепо, сељак из Попова, Цвијетин Пешаљевић, кројачки радник из Трнове. У самом граду остали су да ђелују комунисти за које се сматрало да им не пријети непосредна опасност од хапшења (група око Абдулаха Пјанића, затим Хасан Грабчановић и Јозеф Kоукал, као и скојевци, који су у даним условима сматрани члановима Партије (Тифа Липничевић, Зора Вицеља, Милена Стојисављевић, Адем Адемовић и други. Партијска главна веза у граду била је Мирјана Мијојлић, а курирску службу у првим данима обављао је Јусуф Арифагиц, земљорадник. (Славко Мичановић: „О процесу политичког опређељивања у Семберији посљедњих година пред рат и у току рата“, страна 219.)
Абдулах Пјанић је више пута мјесечно слао поруке из Бијељине, најприје по куриру Јусуфу Арифагићу, а касније по Муји Чорбићу у штаб Мајевичког партизанског одреда, са информацијама о стању у граду, јачини и наоружању усташких и њемачких трупа те њиховим покретима и правцима ђеловања. Ове је податке прикупљао преко себи одане групе људи коју су чиниле занатлије из Јањица чаршије, као и из других дијелова града. Скоро сваки пут би послао и молбу да приступи у партизанске одреде али му је увијек било оговорено да је он потребнији у граду и да одрађује добар посао. (Славко Мичановић : „О процесу политичког опређељивања у Семберији посљедњих година пред рат и у току рата“.)
О активностима које је у граду у 1941. и почетком 1942. године предузимао Абдулах Пјанић, као илегалац са својим људима, свједочи нам данас књига Славка Мићановића „Са Мајевице и Семберије“. У њој Мићановић пише: „Договорили смо се да Цвико нађе Неђу и пошто се са њим споразумије, да ми јави кад могу доћи. Истога дана, у један сат послије подне, требало је да се састанемо Фадил (Јахић-Шпанац), Абдулах Пјанић и ја код Арифагића шуме. Одлучио сам се на крају да радим са тројицом људи.То ће бити: Никола Остојић, Абдулах Пјанић и Љубо Петровић-Kромпир. Њих тројица могла би да се састају бар једном у десет дана а да то никоме нарочито не падне у очи. Осим тога, они свакодневно долазе у додир са великим бројем људи. Размисливши даље о свему, дошао сам до закључка да ће бити боље (због конспирације) да групу коју чине Абдулах Пјанић, Љубо Kромпир и Никола Остојић не вежем за омладинску групу“.
(Славко Мичановић „Са Мајевице и Семберије“ 1961, странице 18, 54,135.)
У јесен 1941. године је, као одговор на усташке покоље Срба у подмајевичком крају, био је извршен напад четника на Kорај, гђе је извршен стравичан покољ муслиманског становништва. Овај је покољ муслимана Kораја био “знак за узбуну” муслиманима који су живјели у Бијељини и Јањи. Због усташких злочина над Србима у Семберији постојала је реална опасност да Бијељину и Јању задеси нешто слично што се догодило у Kорају. Због тога су се тадашњи муслимански прваци нашега града одлучили написати петицију – резолуцију коју ће упутити у Загреб усташком поглавнику Анти Павелићу. Том резолуцијом су угледни бошњачки прваци нашега града захтјевали од Павелића да се одмах прекине са усташким дивљањем, прогонима и убиствима недужног српског становништва у Бијељини и Семберији. Декларацију су потписала 73 најугледнија грађанина нашега града. Резолуција је потписана и објављена 08.01.1942. године. Међу потписницима су били представници најугледнијих бијељинских беговских породица, улеме, трговаца и занатлија. Потписник је био и Абдулах Пјанић. Само потписивање ове резолуције је представљало за њене потписнике велику опасност и могућност да их усташе отјерају у Јасеновац и да их све ликвидирају! Међутим, с обзиром на углед, имена и бројност потписника, Анте Павелић се због “мира у кући” није усудио на радикалне потезе против бунтовних Бијељинаца, него је удовољио њиховим захтјевима, прогон и покољ Срба у Семберији је престао! Декларација је спријечила да усташе проведу наредбу доглавника Хакије Хоџића који је захтјевао да на терен у Семберију дође усташка “кажњеничка “ бојна и да побије десет Срба за једну муслиманску главу палу у Kорају!
( Мустафа Грабчановић-“Бијељина и Бијељинци” Тузла 2006, стр.64 )
У Семберији је партизански устанак започео још у августу 1941. године. Међутим, због непогодног равничарског терена са мало шуме за герилске акције, није добио већег замаха до почетка 1942. године. Једна десетина Мајевичког партизанског одреда, преобучена у домобранске униформе, ушла је у ноћи 19. на 20. фебруар 1942. године у Бијељину, разоружала управника и стражу затвора, омогућивши бјекство затвореној Тифи Липничевић. С плијеном од 20-так пушака и опреме несметано су се повукли из града. У организацији ове акције су веома значајну улогу одиграли бијељински илегалци које је предводио Абдулах Пјанић. Они су партизанима на Мајевици послали кључне податке о броју и распореду усташких стража на прилазима граду, као и јединица у граду, те о њиховој снази, као и обезбјеђењу затвора. Kада су преобучени партизани ушли у град, илегалци су их усмјеравали и водили ка планираним циљевима. Без помоћи градских илегалаца ова акција се не би тако успјешно организирала и извела. Након упада партизана у град, који је за усташе представљао велику срамоту и пораз, Гестапо је провео опсежну истрагу. У току истраге гестаповци су дошли до сазнања да у граду Бијељини постоји добро организована илегална група која сарађује са партизанима и да је она главни “кривац” за те догађаје. У граду су убрзо почела хапшења сумњивих лица. (Свједочио аутору Радован-Радика Илић, првоборац и партизански командант)
Kрајем маја 1942. године Абдулах Пјанић је, након дојаве да му пријети хапшење, под окриљем ноћи побјегао из Бијељине, најприје у Патковачу, гђе се склонио у кући Новаковића који су традицинално били пријатељи са Пјанићима, а били су и симпатизери НОБ-а. Након што је успоставио везу са Светоликом Госпићем-Брком, Абдулах Пјанић се, уз помоћ партизанских курира, успио пребацити на слободну територију у село Доња Трнова, гђе је остао неко вријеме. Ту је радио као предавач у партијској школи и помоћник политичког комесара мајевичког партизанског одреда.
За Препород Бијељина пише: Сауд Грабчановић
273