Филип Вишњић: „Српски Хомер“ из Горње Трнове
Епитет „Српски Хомер“ поносно носи Филип Вишњић, један од најзначајнијих српских гуслара и епских песника, који је рођен око 1767. године у селу Горња Трнова код Угљевика, на обронцима планине Мајевице. Ово престижно поређење са античким грчким песником Хомером заслужује због своје изузетне улоге у очувању и преношењу српске епске традиције, посебно кроз песме о борби за ослобођење од османске власти.
Вишњић, који је у раном детињству остао слеп услед великих богиња, развио је невероватан таленат за компоновање и извођење епских песама уз гусле. Путујући по српским земљама, од Босне и Србије до Срема, постао је живи сведок и хроничар свога времена, а његове песме су служиле као снажан извор надахнућа и националног буђења.
Његов опус је од непроцењиве вредности за српску књижевност и историју. Сматра се да је он аутор неких од најпознатијих и уметнички најуспелијих српских епских песама, међу којима се истичу:
- „Почетак буне на дахије“: ова песма се сматра врхунским епским делом које детаљно описује догађаје који су претходили Првом српском устанку.
- „Бој на Мишару“: живописан и драматичан приказ једне од највећих победа српских устаника.
- „Кнез Иво Кнежевић“
- „Смрт Марка Краљевића“
Кључну улогу у очувању Вишњићевог дела одиграо је Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и сакупљач народних умотворина. Сусрет Вишњића и Вука у манастиру Шишатовац 1815. године представља један од најважнијих догађаја у историји српске културе. Вук је тада забележио седамнаест Вишњићевих песама, чиме их је сачувао од заборава и омогућио да постану део трајног културног наслеђа.
Поређење са Хомером није само метафорично; као и грчки песник, и Вишњић је био слепи певач који је у својим еповима овековечио херојско доба свог народа, његове битке, јунаке и тежње ка слободи. Његово дело представља врхунац српске усмене епске поезије и сведочанство о снази народног духа у преломним историјским тренуцима.
502
