Благо за слободу

У пространој и плодној Семберији, на размеђу два царства и вјекова, живио је и кнезовао Иван Кнежевић, у народу познатији и у пјесми опјеван као Кнез Иво од Семберије. Није носио круну нити је сједио на пријестолу од злата, али је његова ријеч била закон, а његова кућа отворена за сваког путника, невољника и сиротињу. Био је обор-кнез над дванаест села бијељинске нахије, народни човјек подигнут из народа, чије су мудрост и правичност биле штит раји од осионе турске власти.

Било је то љуто љето 1806. године. Устанак у Србији је већ увелико буктао, а преко Дрине се свакодневно осјећао мирис барута и слободе. Османлијска сила, бијесна и уздрмана, искаљивала је свој гњев на незаштићеној раји у Босни. Тако једног дана пуче црн глас Семберијом, бржи од вјетра и црњи од гаврана: страшни Кулин-капетан, са својим делијама, ударио је на богату Мачву, похарао села, а преко три стотине душа, жена, дјеце и невјеста, повео као робље да их прода у бијело робље.

Кад је црни глас стигао до двора Кнеза Иве у Поповима, кнез је баш сједио под старом крушком, гдје је и своје саборе држао. Кажу да му је од те вијести задрхтала рука у којој је држао чашу вина, а лице му се претворило у камен. Није могао да поднесе мисао да ће се крштен народ продавати по трговима као стока.

Без много размишљања, зауздао је свог најбољег дората и, праћен само једним момком, кренуо право према чадору Кулин-капетана, који се бјелио на обали Саве, окружен јауком и плачем заробљених.

Кулин-капетан, силан и охол, дочека га пред чадором, чудећи се његовој смјелости.

„Хошгелдија, кнеже Иване“, проговорио је подругљиво. „Јеси ли дошао да се нагледаш плијена или да и сам тражиш мјесто међу овим робљем?“

Кнез Иво сјаха с коња, не показујући ни страх ни слабост. Погледао је Кулина право у очи, а онда му поглед одлута према окупљеном народу, чије су га уплакане очи молиле за спас.

„Ни једно ни друго, капетане“, одговорио је Иво мирно, али одлучно. „Дошао сам као човјек пред човјека, као побратим, да те питам пошто је тај твој ловак. Продај мени то робље, ишти блага колико ти драго.“

Кулин се насмија грохотом. „Ти да купиш три стотине душа? Откуд теби толико благо, кнеже? Тражим пет товара блага, све у златним рушпијама. То ни паша нема, а камоли један сеоски кнез.“

Ивина душа је јечала док је гледао измучена лица свог народа. Видио је мајке како стежу дјецу, дјевојке како крију лица од пожудних погледа аскера. У том тренутку се у њему преломило.

„Чуј ме добро, Кулин-капетане“, рече Иво гласом који је надјачао жамор. „Скупићу благо. Дајем ти своју кнежевску ријеч. А док га не скупим, ево ти мене у залог. Вежи мене, али пусти овај народ да иде кући.“

Кулин-капетан се замисли. Није очекивао такву понуду. Знао је да је Ивина ријеч тврђа од камена и да га народ поштује. Ако убије или понизи таквог човјека, дићи ће против себе цијелу Семберију.

„Добро“, пристаде на крају. „Дајем ти три дана да донесеш благо. Али ако се не вратиш, све ћу их продати, а твоју ћу главу послати везиру у Травник.“

Кнез Иво се вратио у своје село као на крилима. Одмах је сазвао народни збор. Испред цркве се окупила цијела Семберија, од најстаријег старца до дјетета у колијевци. Иво је стао пред њих, а његов глас је грмио равницом:

„Чујте ме, браћо Семберци! Наша браћа, сестре и дјеца су у ропству. Кулин-капетан иште пет товара блага. Ја то благо немам. Моје највеће благо сте ви, мој народ. Али ако сви дамо понешто, ако отворимо своје шкриње и своја срца, спасићемо их. Ко има дукат, нек да дукат. Ко има грош, нек да грош. Ко нема ништа, нек се помоли Богу. Не смијемо дозволити да наш народ робује!“

И тада се десило чудо. Први је пришао стари сељак, скинуо сребрни крст са својих груди и положио га на бијелу мараму. За њим кренуше и други. Жене су скидале своје дукате с врата, дјевојке низале прстење и наруквице. Домаћини су доносили уштеђевину, а сиромаси оно мало што су имали. Три дана и три ноћи скупљало се благо. Иво је продао своје коње, волове, дао све што је имао, до посљедње паре.

Трећег дана, пет товара блага је било спремно. Када је Кнез Иво донио откуп пред Кулин-капетана, овај није могао да вјерује својим очима. Ријеч је била одржана. Робље је било слободно.

Повратак ослобођеног народа у Семберију био је призор какав се не памти. Плач се претворио у пјесму, а јаук у радост. Сви су хтјели да дотакну Кнеза Иву, да му захвале, да га благосиљају.

А он, велики и скромни кнез, само је рекао: „Нисам ја учинио ништа. Слога је то учинила. Благо мени и мојој души, кад имам овакав народ.“

Тако је остала прича о Кнезу Иви од Семберије, човјеку који је своје богатство мјерио слободом свога народа, а чије је човјекољубље и данас уткано у грб Бијељине, као вјечни подсјетник на то да је највеће благо – слободан човјек.