Приче из радионице била је једна од омиљених домаћих серија. А знате ли ко је „крив“ за њен настанак?

Драгиша Крунић био је београдски аутомеханичар у чију су радионицу аутомобиле „на лекарски преглед и опоравак“ довозили разни познати глумци, сликари, режисери… Годинама се код Драгише, човека ведрог духа, али и надареног дуборесца, песника, сатиричара, окупљао ондашњи крем друштва. Док би им се поправљао аутомобил, он би се шалио са муштеријама, ћаскао, али и водио озбиљне разговоре.

Једна од његових муштерија био је и редитељ Здравко Шотра, филмски редитељ, творац разних серија. Прочуло се на тадашњој Радио-телевизији Београд о аутомеханичару који има занимљиве приче, па су Шотри предложили да са њим направи сценарио за серију о мајсторској радионици.

Драгиша би причао, Шотра бележио и тако је почетком 80-их година прошлог века, настала једна од најпопуларнијих југословенских серија “Приче из радионице”, у којој су глумили великани:

Зоран Радмиловић (главни мајстор Живота Говедаревић), Мира Бањац (његова супруга у серији), Драган Максимовић (шегрт), Ненад Ненадовић (млађи шегрт), Велимир Бата Живојиновић (месар Пуфта), Јелица Сретеновић (опасна Пуфтина жена), Милена Дравић, Тања Бошковић, Мића Томић, Стева Жигон (до лудила заљубљен у свој аутомобил у који се могло ући само са папучама!), Павле Вуисић (психијатар), Милан Срдоч (накупац), Драган Зарић и други.

Крунић је рођен 1929. године на Пашином брду. Од 1947. године до почетка 50-их година, након завршеног заната, радио је у разним фирмама, али га је, како је говорио, самоуправљање онеспокојило, па се бацио у приватнике. Од 1968. године је “лечио болесне пежое”, а захваљујући дружењу са уметницима, почео је и сам да пише.

Објавио је три збирке: “Између хлеба и неба” 1975. године, “Моје муштерије” 1982. године и “Ја, заточеник ноћи” 2000. године, као и прилоге у ЈЕЖ-у и другим листовима.

Добитник је награде ЈЕЖ-а “Брана Цветковић” за сатиричну поезију 1987. године.

Написао је сценарио са Здравком Шотром за ТВ серију “Приче из мајсторске радионице” 1982. године, и сценарио, такође са Шотром, за филм “Шеста брзина” 1985. године. Био је и глумац књижевног позоришта “4 аса”, са Љубивојем Ршумовићем, Растком Закићем и Миљенком Жуборским.

После деценија бављења поправком аутомобила, одлучио је да се сасвим посвети уметности и од аутомеханичарске радионице направио је галерију у којој је приређивао изложбе еминентним сликарима (Милић од Мачве, Тикало, Зоран Настић, Милан Туцовић…), а комплетан намештај у том простору сам је изрезбарио.

Преминуо је 2004. године у Београду.

Фајбук