Чобанска игра „клиса“ – вјештина и забава предака

У свијету традиционалних чобанских игара на Балкану, игра „клиса“ заузима посебно мјесто. Ова игра, позната и под називима као што су „клис“, „пикућа“, „кличек“ или „пале“, представљала је омиљену разоноду младих пастира који су, чувајући стоку, прекраћивали вријеме надмећући се у вјештини и снази. Иако сте у свом упиту поменули „клиса и карике“, доступни подаци говоре о двије одвојене игре – игри клисе и игри бацања карика, док игра која комбинује ова два елемента није забиљежена у етнографској литератури.

Клиса: Игра која захтијева спретност и прецизност

Игра клисе је динамична и захтјева како спретност у руковању дрвеним палицама, тако и добру процјену и прецизност. За игру су потребна два основна реквизита:

Клиса (или клис): Мањи, ваљкасти комад дрвета, дужине од 10 до 20 центиметара, који је на оба краја зашиљен.
Пала (или машка, мачуга): Већа, дужа палица, дужине отприлике од 50 центиметара до једног метра, која служи за ударање клисе.

Игра се најчешће играла на отвореном, на ливади или пашњаку. Могла су је играти два појединца или двије екипе.

Основни ток игре:

Почетак: На земљи би се ископала мања рупица или би се поставила два каменчића на малом растојању. Клиса би се поставила попречно преко рупице или између каменчића.
Први ударац: Играч који је на реду би врхом пале ударио по једном од зашиљених крајева клисе. Од ударца, клиса би одскочила у ваздух.
Други ударац (ударац из ваздуха): Док је клиса у ваздуху, играч би је поново ударио палом, трудећи се да је одбаци што даље у поље.
Улога противника: Противнички играч или екипа би покушали да ухвате клису док је још у ваздуху. Уколико би успјели, освајали би поене или одмах преузимали ред за ударање.
Мјерење и бодовање: Ако клиса не би била ухваћена, мјерила би се даљина на коју је одбачена. Мјерило је најчешће била сама пала. Број дужина пале од почетне позиције до мјеста гдје је клиса пала представљао је број освојених поена.
Циљ: Играло се до унапријед договореног броја поена, на примјер до 50 или 100.

Игра је имала бројне локалне варијације у правилима, али је основни принцип – одбацивање мањег дрвеног клина што даље уз помоћ веће палице – остајао исти.

Игра бацања карика

Са друге стране, игра бацања карика или потковица је такође била распрострањена пастирска забава. Циљ ове игре био је знатно једноставнији:

У земљу би се побоо стубић или кочић.
Играчи би са одређене удаљености бацали металне карике (алке) или потковице, трудећи се да их набаце на стубић.
Сваки успјешан погодак доносио је поене.

Ова игра је захтијевала мирну руку и добро око, а представљала је мирнији вид надметања у односу на динамичну игру клисе.

У закључку, иако се обје игре везују за чобанску традицију и представљају свједочанство домишљатости и креативности у осмишљавању забаве, не постоје докази о постојању јединствене игре под називом „клиса и карике“. Вјероватније је да се ради о двије различите, али подједнако занимљиве традиционалне игре које су генерацијама служиле за разоноду и дружење на пашњацима широм Балкана.