Моја жена је анђео

„Моја жена је анђео“, писао је Свети Јован Кронштатски о својој супрузи. И сви који су посетили свештеников дом потврдили су да је Јелизавета Константинова била изванредан анђео чувар породичног огњишта. Године 1855, Јован Сергејев се настанио у Кронштату. Убрзо након тога, младић се оженио Јелизаветом Несвицком. Прве године брачног живота биле су јој тешке. Када се удала, Јелизавета се надала обичној женској срећи, сањајући о удобном, пријатном дому. Али њен муж није имао намеру да окружи себе и жену удобношћу. „Ја сам свештеник, Лизо“, рекао је отац Јован. „Има довољно срећних породица и без нас, али морамо се посветити служењу Богу.“ Јелизавета Константиновна није одмах прихватила овај начин живота. Била је увређена што је њен муж, након што је примио плату, истог дана делио сиромашнима. Посуђе би нестајало из стана — отац Јован је веровао да је сиромашнима потребније. Ујутру би из куће излазио у добрим ципелама, али би се увече враћао бос, а неки просјак би парадирао у његовим чизмама. Кронштат је био мали град, а његови становници, сажаљевајући се над свештениковом женом, доносили би јој ципеле говорећи: „Чули смо да је отац Јован опет поклонио своје чизме. Узми их, биће нам корисне.“ Губећи стрпљење, Јелисавета Константиновна је написала жалбу, а епархијске власти су наредиле да се плата оца Јована да његовој жени. Временом се Јелисавета Константиновна помирила са карактером свог мужа, прихватила га таквог какав јесте и посветила свој живот служењу њему. Без његовог благослова, не би предузела ни најтривијалнији подухват. Помагала је оцу Јовану у свим његовим подухватима и остајала је непримећена, више волећи да живи у сенци свог мужа. Отац Јован је био заузет човек. Касно се враћао из катедрале и често је путовао пословно у Санкт Петербург или Москву. Али кад год би се вратио, чак и усред ноћи, његова жена би га увек чекала са вечером у њиховом беспрекорно уредном стану. Јелизавета Константиновна је волела да јој гостује и обилно их је частила питама које је пекла са великом вештином. Отац Јован би за своју жену рекао: „Она је права мајка.“ Савршено разумевајући крст који је носила поред њега, отац Јован је својој жени одговарао са огромном љубављу и захвалношћу. Без Јелизавете Константиновне, не би ни сео за ручак, говорећи да нема апетит. С љубављу је своју жену звао: „Моја Богом дана супруга.“ Нису имали своје деце, па су узели на чување своју нећаку Руфину. Волели су је као своју ћерку. Учили су је језицима и музици. Током година у гимназији, девојчица је похађала часове и враћала се кући у пратњи своје усвојитељке. Сам отац Јован је често проверавао Руфин домаћи задатак. Дипломирала је са златном медаљом. Био је то један од најсрећнијих дана за породицу. Када се Руфина удала, отац Јован јој је обезбедио великодушан мираз. Али чак и након удаје, родитељи су наставили да брину о својој ћерки. А онда, када је Руфа родила сина Игора, бринули су се о свом унуку. Дечак је често био болестан, а деда му је купио дачу у селу. Игор јој је писао писма, потписујући их: „Јадни унук љуби своју драгоцену баку Лизу.“ Када је отац Јован умро, породица се дуго борила са губитком. А његова жена никада није сасвим веровала у то. Било јој је лакше да живи, мислећи да је њен муж једноставно отишао. Али Јелизавета Константиновна није могла да живи без њега. Често је понављала: „Добро је, али мени је тако тешко без њега, на крају крајева, заједно смо 53 године.“ У целом свом животу, Јелизавета Константиновна је само једном фотографисана са супругом. Било је то на њихову 50. годишњицу брака. На породичном портрету, отац Јован је написао: „Мојој драгој вољеној жени, у знак дубоке захвалности за наш мирни суживот 50 година.“

Фејбук