Настанак ћирилице

Ћирилица је настала у 9. вијеку у Првом бугарском царству као писмо развијено за ширење писмености међу словенским народима. Данас се користи као званично писмо у многим земљама источне Европе и Азије.

Настанак ћирилице

Ћирилица није директно дјело Светих Ћирила и Методија, иако носи име по Светом Ћирилу. Они су првобитно створили старије и комплексније словенско писмо – глагољицу, како би превели литургијске књиге на словенски језик за своју мисију у Великој Моравској.

Након њихове смрти, њихови ученици, међу којима се посебно истичу Свети Климент и Наум Охридски, нашли су уточиште у Бугарској под царем Борисом I. Тамо су, на темељу грчког уставног писма и уз додавање слова из глагољице за специфичне словенске гласове, саставили ново, једноставније писмо. Ово писмо је названо ћирилица у част њиховог учитеља, Светог Ћирила. Захваљујући подршци бугарског цара Симеона Великог, ћирилица је убрзо постала званично писмо, што је омогућило њено брзо ширење.

Српска ћирилица је доживјела значајну реформу у 19. вијеку коју је спровео Вук Стефановић Караџић. Он је поједноставио азбуку водећи се начелом „пиши као што говориш, а читај како је написано“, чиме је створио фонетско писмо са 30 слова, које је и данас у употреби.

Употреба ћирилице данас

Ћирилица је данас званично писмо у многим, претежно словенским, али и несловенским земљама. Око 250 милиона људи користи неку од варијанти ћириличног писма.

Земље у којима је ћирилица једино или једно од званичних писама:

• Источнословенске земље:
  • Русија
  • Бјелорусија
  • Украјина
• Јужнословенске земље:
  • Босна и Херцеговина (уз латиницу)
  • Србија
  • Црна Гора (уз латиницу)
  • Сјеверна Македонија
  • Бугарска
• Несловенске земље у Азији:
  • Казахстан (у процесу преласка на латиницу)
  • Киргистан
  • Монголија
  • Таџикистан

Ћирилица се такође користи за писање многих мањинских језика унутар Руске Федерације и других земаља бившег Совјетског Савеза.