Српски музеј источне Њемачке

Постоје у Немачкој некакви Лужички Срби – аутохтони словенски народ који вековима живи између Немачке и Пољске.

Мали, поносни и тврдоглави, као зрно песка које се није растворило у немачкој историји.

Свој језик су сачували, своју веру, своје име – све оно што се данас назива „културним наслеђем“, а некада се звало душом.

Име им је, међутим, промењено. Не од њих, него од оних који су преписивали историју.

Од Serbi посташе Sorbi.

Једно слово разлике – али довољно да се изгуби читав народ.

Јер ако би Немци морали да изговоре Serben за народ који живи у Саксонији, морали би да признају да та реч звучи превише блиско оном народу са југа – оном који такође носи седам истих слова и исту судбину.

Зато су и направили разлику:

Serben – Срби на Балкану,

Sorben – Срби у Немачкој.

Језичка операција над памћењем, изведена тихо, али прецизно као хирургија над идентитетом.

У Serbskom музеју у Будишину (Bautzen) https://sorbisches-museum.de можеш да видиш остатке једног света који је Европа покушала да избрише.

Артефакте, натписе и предања која сведоче да су Срби некада живели од Балтика до Јадрана – једни остали на северу, други отишли на југ, али сви из истог корена.

Историја је ту само сведок, не и саучесник, али и сведок може да лаже ако му плате.

А онда је дошао Други светски рат.

Град Дрезден, срце те историјске области где су вековима живели Лужички Срби, претворен је у пепео.

Савезници су га бомбардовали до темеља, под изговором „ослобађања“.

Али занимљиво – тај „ослобођени“ део Немачке после је завршио под другом окупацијом: Совјетском.

Источна Немачка, где су живели ти Срби, била је деценијама под гвозденом завесом.

Док је Западна Немачка расла, богатила се, градили су аутопутеве, корпорације и индустрије – источни део је остао у тами, у тишини, као некад Лужички Срби у својим селима.

И дан-данас, ако прођеш кроз те крајеве, осетићеш да тамо нешто није израсло. Као да је земља натопљена неким старим болом.

Па кад све то спојиш – словенски народ на северу, уништен град у срцу њихове земље, окупација која се наставила под другим заставама, и вековно брисање идентитета – постаје јасно шта се ту заправо дешавало.

Не ратови против народа, него против памћења.

Јер кад избришеш ко си био, постаје лако да ти кажу ко треба да будеш.

Иронија је да данашња Европа говори о „толеранцији“ и „различитости“, док један од најстаријих словенских народа преживљава у музеју – дословно у музеју, као експонат.

Они више не живе историју, они су постали њен предмет.

А негде у самом Дрездену, на једној старој капији, стоји камени ратник – витез уклесан у зид, са штитом на коме се јасно виде облици који подсећају на српски знак, четири оцила, четири слова С.

Случајност, кажу једни. Подсетник, кажу други.

Можда је то само симбол времена када се север и југ нису делили на карте, него у сећању.

Када су Срби са југа и Срби са севера били један народ, једна крв, један корен.

А можда су Лужички Срби само метафора за све нас – народе који су уместо корена изабрали комфор.

Јер када један народ пристане да му промене слово у имену, убрзо ће морати да промени и истину у души.

А народ који заборави своје братство, није изгубио историју – већ будућност.

367