Жуљ

Још један од оних дана који ме уморе и опустоше. Осетих се празно и безвредно. Уместо да легнем и преспавам још једну истину кренула сам у шетњу. Натоварена туђим фрустрацијама, обавезама, испразним разговорима само желим мало самоће и мало ваздуха Срећом, прошли су кратки зимски дани. Док траје зима дан се састоји од посла и мрака.
По ко зна који пут схватам да ми је живот чекање у реду, пролазак кроз павиљоне обавезних одаја, па опет чекање. Пружам корак брже него што је неопходно. Kорачам не гледајући око себе.
У тренутку осетих да ми камичак упада у патику. Мој мозак то региструје, али не стајем. Одувек сам умела да трпим и штедим. Убеђена да без муке нема ни корака. Учена да је средина злато годинама живим стиснута између обавеза и жеља, између морања и хтења, између морала и достојанства.
Не волим ту осредњост.
Ходам да побегнем од свих својих стајања, од свих окретања и узмицања. Пуштам да ми камичак у патици огули кожу, да ми потече лимфа и крв, да заболи. Пуштам да ми се капи зноја са слепоочница и врата спајају и клизе низ кичму.
Никада нисам открила да ли брзим ходом стижемо, или бежимо. Никада нисам разумела да ли је могуће из љубави лагати, варати, ударити. Не разумем дружење из интереса, лажне комплименте, полтроне и љигавце.
Све што сам добила поштено сам платила, тешко зарадила, уредно вратила. Обавила што се од мене тражило и очекивало. Стрпљиво чекала у сваком реду, стиснута између оних испред, гурана од оних иза себе. На свакој ваги сам на нули.
Ходам све брже не бих ли из себе избацила осећај беспомоћности, неминовност пролазности, грч људске нискости. Да заборавим да ме сутра поново чека исти туробан дан, само дужи од оног зимског, али једнак данашњем. Ходам док ми се тело не умори, док ми кроз поре не истекне она учмалост и једноличност. Ходам док се поново не вратим својим статичним обавезама.
Ходам, а онда направим паузу. Обришем зној, збринем своје жуљеве, скувам себи кафу и станем у ред.
Пред животом.
Из књиге „Трагови босих стопала“