Јесењи шапат семберске равнице

Ове године, јесен је у Модрану, селу на длану семберске равнице, дошла тихо, као стара, мудра жена која не жури.

Равница се преобразила у безгранично, златно море. Поља су пожањена, остала је само стрњика која светлуца под ниским октобарским сунцем, као да је неко просуо милионе бакарних дуката. Ваздух мирише на презреле дуње, дим из оџака и свеже орано земљиште, спремно за зимски сан.

У двориштима, где су се лети играла деца, сада су на гомили наслагана дрва за зиму, а старе жене на клупама упркос хладнијим данима још увек предају и препричавају приче, ужурбано скупљајући последње зраке сунца. Трактори тумарају друмовима, подижући прашину која мирише на суво лишће.

Модран, подељен на Горњи, Средњи и Доњи, ушушкан у своје засеоке, делује мирно и сабрано. Природа је већ завршила свој годишњи посао, а људи се припремају за оно што долази. Јесен у Модрану је тиха обнова пред дугу зиму, време када се ужива у плодовима свог рада и слушају шапата древне Семберије.