Златни Ход Тишине

Јесен у селу није само годишње доба, већ стање духа – тихо повлачење природе у себе, осликано раскошним, али сетним бојама. У том циклусу, сеоски сокаци постају жиле куцавице успаваног, али још увек живог организма, места где се најјасније осећа смена лета и зиме.

Јутарња магла, попут прозрачног вела, прва је гласница јесени. Она се лепи за високе плотове и крије улазе у авлије, дајући сокацима мистичну, притајену атмосферу. Када сунце пробије, разоткрива чаролију: дрвеће дуж стаза, било да су то ораси, шљиве или липе, обучено је у своју најбогатију одећу – преливају се златни, окер и румени тонови. Ветар, тек нешто јачи од шапата, растреса то лишће, стварајући меки, шушкави тепих под ногама. Сваки корак сокаком је онда праћен нежном мелодијом.

Мириси су, међутим, оно што јесен у селу чини незаборавном. Сачувани, утабани сокаци одишу мирисом влажне земље, отпалог лишћа и дима из димњака. То је мешавина која голица ноздрве и најављује зимске вечери. Из авлија се шире ароме печених паприка за ајвар, слатког пекмеза који крчка на смањеној ватри, или сувих дрва која се слажу уз кућу. Ти мириси говоре о вредном раду сељана који журе да припреме зимницу и све плодове лета спреме у подруме и оставе.

Сокак је тих, али није пуст. Тишина је испуњена звуковима живота који се успорава: звекет канти, гласно дозивање неког комшије, или зов последњих сеоских птица које се спремају за сеобу. Деца, ретко се чују, јер су се њихове игре преселиле са прашњавих путева на топле кухињске подове, а стока је већ увелико у шталама.

Јесенско поподне доноси најлепше светло – ниско сунце баца дугачке сенке преко сеоског пута, наглашавајући неравнине и камене зидове. У тим тренуцима, сокаци постају прави музеј сеоског живота – виде се старе чесме, напукле клупе поред којих су се причале приче и дрвене капије које крију породичне тајне.

Јесен на селу је увек и прича о ишчекивању. Сваки лист који падне, сваки дим који избије из димњака, наговештава снег и зиму. Сокаци, иако притајени и покривени златом, чекају своје бело рухо. Они су сведоци непрестаног циклуса, где се раскош смењује са миром, а обиље са тихим сном. Управо у тој тишини и притајеној лепоти, крије се права, исконска душа села.

Тихи Одласци и Сокаци Празнине

Сеоски сокаци Модране, некада жиле куцавице пуне жамора и живота, у јесен не само да се облаче у златно рухо, већ носе и тиху, тешку причу – причу о печалбарству и одласку на рад у Немачку. Тај одлазак није изненадан; он је део генерацијског циклуса, али се последњих година претворио у масовну миграцију која мења душу села.

Зов Даљине и Празни Домови

Јесен у сокацима је традиционално време бербе, припреме зимнице и окупљања. Међутим, годинама уназад, берба је тиша, а столови на породичним слављима све мањи. Одласци за Немачку, Аустрију или Швајцарску нису више само сезонски, већ трајни. Цели млади брачни парови, а често и родитељи са школском децом, напуштају сеоске куће у потрази за економском сигурношћу и бољим школовањем за своје малишане.

Сеоски сокак постаје неми сведок тог расељавања. Уместо мириса ајвара и ракије, све чешће се осећа мирис закључаног катанца и тишине. Куће уз сокаке, обновљене трудом и новцем зарађеним ‘вани’, сада стоје празне. Фасаде су окречене, али прозори тамни. У авлијама расте висока трава, а воћњаци се не беру до краја. Симболично, то је као да је сама земља престала да се радује плодовима, знајући да нема ко да их убере и са њима дочека зиму.

Сокак Као Раскрсница

Сокак више није само пут; он постаје раскрсница носталгије и наде. На једном крају стоји пут ка старом бунару, успоменама и детињству, док на другом стоји пут ка станици, ка ауто-путу и, коначно, ка Немачкој.

На пролеће и лето, сокак оживи када „гастарбајтери“ дођу на годишњи одмор. Тада се чује музика, виде се лепи аутомобили страних таблица, и сија се нека необична, привремена срећа.
Али, у јесен, та се срећа претвара у сету. То је време опроштаја. Последња кафа у комшилуку, последњи поглед на родну кућу, и последње обећање старијим родитељима да ће новац стизати редовно.

Родитељи који остају, старији су и све усамљенији. Њихове сузе мешају се са јесењом кишом на прашњавом путу док гледају за аутомобилом који одвози њихову децу. Њихов живот се сели у телефонски апарат, а сеоски сокак остаје сведок те самоће. Сокаком сада одјекују разговори преко „Вибера“, а не дечија граја.

Будућност у Коферу

Одлазак становништва због посла у Немачкој оставља дубоке бразде у структури села. Школе се затварају јер нема ђака, кафићи су празни, а комшијски обичаји, попут мобе, полако изумиру. Људи доносе новац, али носе са собом живот, културу и наследство.

Јесен у Модрани, дакле, није само естетски лепа слика зрелог воћа и шареног лишћа. Она је метафора за жртву и борбу. Сеоски сокаци, поплочани камењем и историјом, данас су пре свега путеви одласка. Они чекају зиму празнији, али се потајно надају повратку, носећи у себи тихо сећање на гласове и кораке који су се изгубили негде далеко, у индустријским предграђима туђине.