Рађање Чукујевића: Између згаришта и наде

Година је 1791. Над равном Семберијом спустила се тешка тишина. Тек потписани Свиштовски мир окончао је последњи велики рат између Аустрије и Турске, рат који је ову плодну црницу претворио у пустињу. Твоје село, твој стари Модран, више не дише. Расељен је, спаљен и напуштен.

Дуготрајне војне кампање и харања учиниле су своје – тамо где су некада димили оџаци, сада царује ветар. Граница два царства поново се усталила на Сави и Дрини, линијама које „иду куда никад нису ишле“, делећи народе и судбине. Семберија је поново дубоко у Турској царевини, али је пуста. Некада питома равница, остављена без људске руке, подивљала је невероватном брзином. Све је зарасло у густо шибље, трње и чувене семберске лугове. Земља је одморна, али сурова у својој самоћи.

У то поље, које више личи на прашуму него на ораницу, ступа бег Чукујевић. Као моћан земљопоседник из ових крајева, он не види само коров; он види потенцијал. Зна да је семберска земља „масна“ и да може хранити војске, али јој недостаје оно најважније – ратар. Старог становништва нема, а земља иште снагу.

Бег тада доноси одлуку која ће заувек променити крвну слику овог краја. Он поглед баца далеко на југ, ка сиромашним и пасивним крајевима царства – ка каменој Херцеговини и врлетима сјеверне Црне Горе. Тамо, где су зиме дуге а земље мало, живе људи челичне воље. Бег их доводи у равницу.

Замислите тај тренутак: колоне горштака, навиклих на оштри ваздух и поглед на планинске врхове, силазе у бескрајну семберску равницу. За њих је ова земља, иако зарасла, изгледала као море које нема краја. Дошли су са мало имовине, али са огромном надом да ће овде, у шикари поред воде Јање и Дрине, наћи спас од глади.

Тако настаје нови живот нашег села. Сусрет горштака и равнице био је борба. Први задатак није била градња, већ крчење. Вриједни људи, твоји преци, ухватили су се у коштац са жилавим корењем и густим растињем. Данима су се чули ударци секира и пуцкетање ватре којом се крчила шикара. Из тог пепела и зноја, никле су прве бразде. Посејане су прве житарице које су, у тако богатој земљи, родиле као чудо.

У знак новог почетка, и село мења свој идентитет. Стари назив Модран, који је можда сећао на воду која је често плавила овај крај, привремено се повлачи пред именом господара. Село добија име Чукујевићи, по бегу власнику земље. То име је било знак власништва, али прави темељ села нису биле бегове тапије, већ жуљевите руке досељеника које су дивљу шуму претвориле у златну житницу, ударајући темеље животу који траје и данас.