Спасовдански пркос Перише Модранца

Био је Спасовдан, велики празник. У селу Модрану, народ се окупио да прослави своју сеоску славу на старом молитвишту. То место беше ничија земља, заправо бегова земља, смештена таман између имања породица Теофиловића, Зарића и Чубића. Бег, који је по закону био власник све земље на којој је хришћанска раја живела, долазио је да покупи десетину.

Коло се вило уз звуке виолине, радост се преливала преко скромних њива. Усред највећег жара, музика наједном умуче, а коло се заустави. Народ, знајући свој јад и своју обавезу, похрли ка Бегу, који је стајао поносно и надмено. Пратила су га два момка са дугим пушкама, као неми сведоци његове власти. Један по један, сви су прилазили да Бегу пољубе руку – знак покорности, захвалности и оданости свом господару.

Сви осим једног: Перише.

Бег је то приметио. Љут што је његов ауторитет нарушен пред целом рајом, нареди: „Доведите ми тог Перишу!“

Периша приђе, правећи се наиван, као да Бега до тог тренутка није ни приметио у својој празничној занесености. Сави се, уз извињење, наводно да му пољуби руку, како обичај и подложност налажу. Али уместо пољупца, док се Бег неспремно нагну, Периша из све снаге замахну песницом и удари га право у стомак.

Настаде мук, а потом Периша, знајући да му сада нема повратка, поче да бежи.

Бег, зајаукавши и једва долазећи до даха од изненадног ударца, разјарено нареди пратиоцима: „Пуцајте! Пуцајте на њега!“

Први момак подиже пушку и опали, али Периша, спретан и вичан, већ беше одмакао – промаши га. Други момак хитро нишани Перишу, који је баш у том тренутку замицао иза сеоске ограде, плетене од прућа, и такође промаши.

Периша је наставио да трчи, не осврћући се, све док није прешао границу и стигао у Србију, спасен од бегове освете.

Прича каже да се Периша касније вратио, а од њега ће потећи угледни родови: Перишићи, који су сродници Кајмаковића и Аврамовића, сведочећи тако о пркосу и слободарском духу човека који се на Спасовдан, усред бегове земље, дрзнуо да удари господара и побегне.