Гдје Брчко мјери, а гдје дише?

Брчко има проблем с квалитетом ваздуха који је утолико опаснији што се о њему говори у фрагментима, а мјери се још рјеђе.

У документима који би морали бити темељ јавне политике стоји оно што грађани одавно осјећају у грлу: праћење је рађено на једној или двије локације, без континуитета за ПМ10, док се ПМ2,5 уопште не мјери.

Зими су концентрације ПМ10 око три пута веће него љети, а СО₂ је знатно изнад ограничених вриједности, што се повезује с екстензивном употребом угља за гријање у Брчко дистрикту.

Проблем је што у Брчком чак ни оно мало мјерења није постављено тамо гдје бисмо прво очекивали истину о зраку који удишу дјеца и старији.

Према Стратегији заштите животне средине БДБиХ, мобилна станица за праћење квалитета ваздуха налази се на паркинг простору ЈП „Комунално Брчко“ у Бесцаринској зони, а резултати се јавно приказују на екопорталу који изгледа не постоји или је добро сакривен.

И сад долазимо до кључне реченице коју Брчко не смије прескочити: ако су ти подаци поражавајући и у зони која је просторно одвојена од најгушћих улица, семафора, школских дворишта и канјона зграда у центру, какво је тек стварно стање тамо гдје људи живе, шетају и чекају аутобус?

То није реторичко питање ради ефекта, то је питање јавног здравља.

Извори загађења су познати и у Брчком нису никаква мистерија: индивидуална ложишта на угаљ и дрво у сезони гријања, саобраћај (посебно дизел возила, градске гужве), те индустријски и други стационарни извори, поготово ако се емисије третирају као приватна ствар иза фабричких ограда.

Брчко има и додатни проблем: без озбиљне мреже мјерења лако је све свести на препуцавање осјећај наспрам статистике, па свака енергичнија реакција институција изостане уз изговор да нема довољно података.

Али баш то је суштина промашаја, подаци се не скупљају системски. И није да прописи не постоје.

Закон о заштити ваздуха Брчко дистрикта предвиђа мониторинг, начин редовног праћења емисија, узимања узорака и мјерења параметара ваздуха прописује надлежно одјелјенје. Прописује и обавезу годишњег извјештавања за правна лица, с подацима о потрошњи горива и емисијама, и наглашава јавну објаву извјештаја.

Затим долази најважнији механизам транспарентности: регистар емисија у ваздух (у оквиру регистра постројења и загађивача), с таксативно наведеним загађивачима, укључујући СО₂, НОx, ЦО, бензен и ПМ10, те обавезу да Влада објављује годишњи извјештај о емисијама.

На папиру, систем је јасан: зна се ко емитује, колико емитује, гдје емитује, и грађани то могу видјети.

У пракси, Стратегија Брчко дистрикта хладно констатује да регистар загађивача ваздуха није успостављен.

Кад се регистар не успостави, деси се оно што Брчко данас живи: умјесто политике засноване на доказима добијемо маглу у сваком смислу.

А онда се и одговорност разводни: мало је крив угаљ, мало су крива аута, мало је крива клима, мало је крив вјетар, а на крају није крив нико.

То је најскупљи могући модел управљања, јер рачун се плаћа у ординацијама, инхалаторима, изгубљеним радним данима, боловањима, погоршањима астме и хроничних болести.

Посебно су изложени они који немају избора: дјеца (плућа у развоју, боравак вани у школским двориштима), старији и хронични болесници (КОПБ, кардиоваскуларне болести), труднице, као и сви они који раде на отвореном.

Још један детаљ из званичних докумената звучи као симбол брчанске немоћи: у Стратегији се наводи да мјерење СО₂ у скоријем периоду није обухваћено јер је анализатор у квару.

Значи, у граду гдје документи сами признају да је СО₂ проблем повезан с угљем у сезони гријања, ми у исто вријеме прихватамо да кључни анализатор не ради и настављамо као да је то нормално. Не, то није нормално.

То је аларм.

Шта би, онда, била поштена и изводљива агенда за Брчко већ ове зиме, без великих парола?

Прво, мјерење тамо гдје људи живе. Мобилна станица у Бесцаринској зони може бити корисна, али не смије бити једина слика.

Брчко треба најмање једну сталну мјерну локацију у центру или резиденцијалној зони, што ближе школама и вртићима, плус једну у густо насељеном приградском подручју, и једну референтну позадинску тачку.

ПМ2,5 мора ући у редовно праћење, јер је то фракција честица која најдубље улази у плућа и крвоток, а званични документи отворено кажу да се у Брчком уопше не мјери. Уз то, подаци морају бити отворени, ма колико ружни били.

Друго, примјена закона који већ постоји.

Ако закон тражи годишње извјештаје о емисијама и јавну објаву, онда то не смије остати мртво слово. Ако закон тражи регистар емисија и годишњи извјештај Владе, онда регистар мора постојати и бити ажуран, а не планиран.

Стратегија већ признаје да није успостављен, сљедећи корак мора бити рок, буџет и одговорно име, не још један закључак.

Треће, гријање без морализовања, али с јасним циљем. Угаљ је у званичним документима означен као главни узрок повишеног СО₂. Брчко мора понудити реалну транзицију: субвенције за прелазак на чишће системе, енергетску ефикасност (изолација), гдје је могуће ширење даљинског гријања или прелаз на топлотне пумпе и пећи са строжим стандардима.

Ако људи немају алтернативу, саме забране праве социјалну побуну, а загађење остаје.

Четврто, индустрија и саобраћај без селективне сљепоће.

Нема развоја без индустрије, али нема ни развоја ако се из димњака не види шта излази. Брчко мора вратити контролу кроз дозволе, континуирани или најмање периодични и независни мониторинг емисија, и санкције које се стварно осјећају.

А у саобраћају, паметне мјере (бољи јавни превоз, проточност, парк анд риде, саобраћајна рјешења која не праве колапс у граду, озелењавање) често дају брже ефекте него велики пројекти на папиру.

И на крају, Брчко мора престати глумити да је ваздух тема за сезону, а не свакодневица. Ако су подаци из Бесцаринске зоне поражавајући, онда је то упозорење, не статистичка фуснота.

А ако нико не зна какав је зрак у центру јер нема континуираног и потпуног праћења, то је већ институционални неуспјех, не недостатак информација.

Аутор текста: проф.биологије Зоран Рађен
Пројекат “Освијести се” подржала Влада БД.

nula49.com

357