Све што је овде наведено преузето је из радова Радмиле Кајмаковић, која је својим истраживањем оставила драгоцјен траг о читавој Семберији.
~~Ко год је добре воље,а да зна нешто о своме селу/граду,нека нам се јави приватном поруком~~
АМАЈЛИЈЕ. — По попису становништва од 1971. године, село има 271 кућу. Село је подељено на дијелове, „махале“: Баир, Бук, Букреш, Дубајића, Сарија и Витаја. По народном предању, „све је ово била шума и све је насељено од требињског удутa“. Пре око 100 година било је седам кућа у Амајлијама.
По предању, најстарији су у Амајлијама Црногорчевићи. Милан Црногорчевић, звани Главоња, доселио се око 1750. године. Он је имао четири сина: Ћирка, Мирка, Марка и Ђурка. Од њих сада има 53 куће Црногорчевића у Амајлијама.
По другом предању, Црногорчевићи су од три брата: Дике, Миливоја и Јефте, а од друга три брата су Станојловићи, Гавриловићи и Савићи. Сви Црногорчевићи славе Јовањдан, а данас се презивају: Јевтић, Дикић, Миливојевић, Станојловић, Савић, Гавриловић, Бајић и Стевановић.
И остали који су досељавали долазили су у мањим групама, по два-три брата, рођака или суседа. Само је Вујевић дошао сам. Вујевић (породична слава је Никољдан) дошао је из Требиња. Тамо је убио Турчина и, бежећи од освете, са женом и синовима Ђоком и Јовом у сепету дошао у Амајлије и ту се настанио. Зову их Ере. Вујевић се могао доселити у другој половини XIX века, јер је његов син Ђоко служио војску за време аустроугарске окупације.
Савићи (Јовањдан) из Босне су, са границе Херцеговине, Благојевићи и Сарићи (Јоаким и Ана) од требињског удутa су.
Јовићи (Јовањдан) и Стевановићи (Никољдан) из Борогова су.
Милинковићи, звани Будалићи, јесу из околине Требиња.
Михајловићи, звани Прокићи (Јовањдан) од Горажда су.
Тадић (Ђурђевдан) 1950. године се доселио из Радевине.
Унутрашња сељакања у области: Гордићи, звани Томићи, из Ћипировина, Лукићи (Илиндан) из Криве Баре, Кулићи (Аранђеловдан) из Драгаљевца, Јекићи из Локања, Јовићи (дошао Савићима у кућу као домазет) из Међаша.
Некада су у селу живели Владићи, али су изумрли.
Сеоска слава (молитва) је трећи дан Тројице. У селу постоји једно активно гробље
НАРОДНА ПРЕДАЊА
По народном предању име села Амајлија настало је по амајлији. “Било је прије туче(град) да је убијао и мал (стоку). На крају села био велики бријест. Један муслиман који је знао, хоџа, поручио да се скупе код тог бријеста, он по свом закону, они по свом, да се помоле да тог града више не буде. И он је написао једну амајлију и савио је у троугао и закопао код тог великог дрвета и казао да ће ту бити најбоље да се људи код тог бријеста састају. И стварно је ту најбоља шеница. Тако се прозвало село Амајлије, а дотле се звало Каловито. И од тада нема тако великог града.”
“Црногорац закопо амајлију код старе куће да не туче лед.”
“У Амајлијама биле саме ‘оџе. Иди по амајлије, добићеш од ‘оџе. И тако се прозвало Амајлије. Ђе је поље Табориште у Амајлијама, ту је био турски табор.”
Презето за фејсбук стране Семберија кроз вијекове
139