Док се политичка сцена у Зворнику, оптерећена личним нетрпељивостима и међусобним оптужбама, врти у зачараном кругу „ко кога“ и „ко иде у затвор због сликања“, једна породица у Каракају ове вечери завијена је у црно. Још једна мајка није стигла кући. Њен живот угашен је на истој оној деоници пута на којој су, у протеклих неколико месеци, угашена још два живота.
Каракај је поново постао симбол институционалне апатије. Док јавност слуша о политичким препуцавањима у скупштинским клупама, становници овог дијела Зворника суочавају се са суровом реалношћу – путни правац који би требало да буде сигуран постао је смртоносна замка. Ова трагедија није случајност, већ сурова опомена на систем који је, чини се, заборавио своје основне приоритете.
Институционално ћутање пред трагедијом
Поражавајућа је чињеница да се у Скупштини града, мјесту гдје би интереси грађана требало да буду изнад партијских књижица, о овом питању готово и не говори. Иако грађани Зворника имају своје представнике, безбједност саобраћајница у Каракају не налази се у врху њихове агенде.
Политичари се, по устаљеном шаблону, крију иза бирократских зидова. Увијек се пронађе изговор да је ријеч о надлежности „републичког нивоа“. Међутим, када су у питању страначки или лични интереси, напрасно се проналазе начини да се ствари рјешавају на свим нивоима, без икаквих препрека.
Шта је потребно да се спаси живот?
Грађани с правом постављају питање: зашто је толико тешко унаприједити инфраструктуру која би могла спасити животе? Стручњаци и мјештани већ дуго упозоравају на неколико кључних мјера које би могле смањити црну статистику:
- Додатно освјетљење: Прегледност на критичним тачкама је незадовољавајућа.
- Техничка контрола брзине: Постављање радара као превентивне мјере.
- Инфраструктурна сигнализација: Боље обиљежавање пјешачких прелаза и опасних дионица.
- Полицијске патроле: Појачано присуство ради превенције бахате вожње.
Ово нису скупи пројекти у поређењу са цијеном једног изгубљеног људског живота. То је питање воље, а не само финансија.
Реакција – зашто увијек након катастрофе?
Историја нас учи да се у овом друштву реагује тек када се деси трагедија. Али, зар није крајње вријеме да се политичке разлике, сујете и партијске борбе ставе по страни?
Без обзира на то ко је позиција, а ко опозиција, приоритет мора бити сигурност грађана. Док се у Скупштини води рат ријечима, на путу у Каракају се губе животи. Породицама страдалих остаје само ријеч утјехе, а свима нама остаје извињење што смо као друштво дозволили да нам људи гину као „глинени голубови“.
Вријеме је за одговорност. Вријеме је да се путеви уреде прије него што се поново пролије суза на њима.
Изворни текст Недељко Босиочић
172