Семберија у раљама НДХ: Злочин, казна и част Бијељинске резолуције

Политички и административни оквир

Након успостављања НДХ, Семберија је административно припала Великој жупи Посавје са седиштем у Славонском Броду, док је Бијељина била средиште котара. Усташки режим је муслимане прогласио “цвијећем хрватског народа”, настојећи да их потпуно интегрише у државни апарат.

• Локална власт: Поједини угледни муслимани из Бијељине и околних места (Јања, Корај) прихватили су функције у локалној администрацији, радећи као таборници, зборници или чиновници у котарским областима.
• Идеолошка мобилизација: Кроз организације попут “Узданице”, вршена је пропаганда која је имала за циљ отуђење муслимана од православних комшија и њихово везивање за Загреб.

Војне формације и учешће у злочинима

Највећи степен компромитације догодио се кроз учешће у оружаним снагама НДХ, пре свега у Усташкој војници и локалним “домобранским” јединицама.

1. Усташке јединице: Дио локалног муслиманског становништва приступио је усташким формацијама које су учествовале у спровођењу терора над Србима и Јеврејима. Најдрастичнији примери злочина везани су за 1941. годину, када су вршена масовна хапшења и депортације у логоре (Госпић, Јадовно, касније Јасеновац).
2. Локални терор: У селима око Бијељине и у самом граду, појединци су учествовали у пљачкама, паљењу имовине и убиствима српског цивилног становништва. Посебно су остала упамћена страдања у селима која су била на граници са чисто муслиманским насељима.
3. Легија и СС дивизије: Касније током рата, један број муслимана из Семберије мобилисан је у 13. СС “Ханџар” дивизију, која је на овом терену вршила оштре казнене експедиције.

Бијељинска резолуција (1941) – Друга страна медаље

Важно је нагласити да колаборација није била универзална. Већ 2. децембра 1941. године, група најистакнутијих бијељинских муслимана донела је Бијељинску резолуцију.

Овим документом су:

• Осуђени злочини усташког режима над Србима и Јеврејима.
• Јавно одбачена одговорност муслиманског народа за злочине које су починили појединци у њихово име.
• Затражена заштита комшија и обустава прогона.

Овај чин храбрости показује да је унутар саме заједнице постојао значајан отпор политици НДХ, иако су екстремисти у том тренутку имали подршку државне силе.

Последице и историјска оцена

Након 1945. године, нове власти су процесуирале бројне појединце за ратне злочине. Неки су осуђени на смрт, док су други издржавали дугогодишње робије. Историографија бележи да су злочини у Семберији довели до дубоких траума и међунационалног неповерења које је деценијама касније поново избило на површину.

Потписници Бијељинске резолуције (децембар 1941)

Овај документ је био изузетно опасан по потписнике јер је директно пркосио усташкој власти у Загребу. Међу најистакнутијим муслиманима који су ставили свој потпис на осуду злочина над Србима били су:

• Мурат-бег Пашић: Један од најугледнијих грађана и велепоседника, који је својим ауторитетом стао у заштиту комшија.
• Курто Куртовић: Трговац и јавна личност која је уживала велико поверење у чаршији.
• Хафиз Абдулах-ефендија Грабчановић: Као верски ауторитет, његов потпис је имао посебну тежину јер је мотивисан моралним и верским начелима против убијања невиних.
• Хасан-ага Пашић: Такође истакнути члан заједнице који је активно радио на смиривању тензија.

Резолуција је послата тадашњим потпредседницима владе НДХ, Џафер-бегу Куленовићу и Хакији Хаџићу, уз јасан захтев да се престане са прогоном Срба и да се одговорни за злочине казне.

Специфичне локације страдања у Семберији (1941–1944)

Злочини које су починиле усташке снаге (у чијим су редовима били и локални екстремисти) оставили су неизбрисив траг на следећим локацијама:

1. Бијељински затвор и касарна: Током 1941. године, ово су била главна сабиралишта за Јевреје и истакнуте Србе (домаћине, свештенике, учитеље). Одатле су депортовани према Сремској Митровици, а затим у логоре Госпић и Паг.
2. Јања: Иако је Јања већински муслиманско место, локални екстремисти су учествовали у акцијама према околним српским селима, док су истовремено неки мештани Јање скривали и спасавали своје комшије Србе.
3. Брадашница и Драгаљевац: Подручја где су вршене честе рације и где је локално становништво убијано на кућном прагу или одвођено у непознатом правцу под оптужбом за сарадњу са устаницима.

Улога 13. СС “Ханџар” дивизије

Када се говори о злочинима, немогуће је заобићи 1944. годину и операције ове дивизије у Семберији.

• Операције “Сава” и “Остертаг”: Током ових операција, припадници дивизије су у Семберији починили низ зверстава над цивилима, палећи читава села под изговором борбе против партизана.
• Локална регрутација: Један део младих муслимана из Бијељине и околине је присилно или добровољно завршио у овој јединици, што је касније након рата довело до строгих пресуда војних судова СФРЈ.

Ова тема је и данас предмет истраживања локалних историчара који покушавају да прецизно попишу све жртве и одвоје индивидуалну кривицу од колективне одговорности народа.