Здравство на апаратима: Корупција као једини брзи пут до прегледа

Здравствени систем Републике Српске већ дуго се налази у стању које би се најблаже могло описати као „клиничка смрт“ организације. Док се званичници хвале новим зградама и скупом опремом, обичан човјек, онај који деценијама уплаћује доприносе у Фонд здравственог осигурања, пред вратима амбуланти осјећа се као грађанин другог реда.

Апсурд листи чекања и „двоструки идентитет“ љекара

Највећи парадокс нашег здравства су бесконачне листе чекања. Ако вам је потребан специјалистички или дијагностички преглед, систем ће вас хладнокрвно смјестити на листу за термин који долази тек за неколико мјесеци. Међутим, исти тај љекар, којег у државној болници „не можете добити“, чека вас већ сутра поподне у приватној пракси.

Овакав систем свјесно гура пацијенте у руке приватника, гдје су приморани да плаћају услуге које су већ једном платили кроз порезе. То више није здравствена заштита, већ добро уигран механизам исцрпљивања кућног буџета најрањивијих категорија становништва.

Коверта као незванични услов за операцију

Јавна је тајна, о којој се гласно ћути у болничким ходницима, да се термин за операцију често не добија на основу хитност стања, већ на основу „незваничне захвалности“. Хирурзи, који би требало да буду етички стубови друштва, неријетко заказују захвате тек када добију одређену новчану награду. Без коверте, пацијент је осуђен на чекање које може бити фатално.

Административни пакао за тешко болесне

Посебан облик суровости система огледа се у прикупљању налаза и снимака прије саме операције. Умјесто да се тешко болесном пацијенту омогући да све дијагностичке процедуре обави унутар болничке установе, он је приморан да, често у полусвјесном стању, лута од шалтера до шалтера, из једне зграде у другу. Болнице су постале мјеста гдје се лежи само у крајњој нужди — ако вам је живот на самој ивици или ако сте „срећник“ који може издејствовати максималних седам дана боравка. Све преко тога сматра се луксузом који систем не може да приушти.

Недостатак превенције и нестанак специјализованих услуга

О превентивним прегледима сувишно је и говорити, јер они практично не постоје. Систем је сведен на ниво породичне медицине која често служи само као сервис за писање упутница за пакао који слиједи даље. Услуге попут стоматологије у државном сектору постале су мисаона именица, а о естетској хирургији или савременијим приступима лијечењу не може се ни сањати док се не ријеше основни егзистенцијални проблеми здравства.

Закључак

Здравство у Републици Српској није само лоше организовано; оно је дубоко нагрижено корупцијом која је постала замијена за систем. Све док је „веза“ и „плава коверта“ јача од здравствене књижице, грађани ће бити само бројеви на листама чекања, а право на лијечење постаће привилегија оних који имају дубок џеп.

Аи