Чувари образа и међа

ЧУВАРИ ОБРАЗА: Прича о Мировним вијећима

Бијељинска равница између два велика рата није била само плодна земља; била је то заједница омеђена неписаним правилима која су се преносила шапатом и примером. У селима попут Сувог Поља, ред није уводила жандармерија из града, већ поглед најстаријих и најугледнијих.

Сабор под старим храстом

Замислите летње поподне 1934. године. На крају села, испод крошње старог храста, седе тројица људи. То нису судије у одеждама, већ домаћини којима се верује — чланови неформалног Мировног вијећа. Преко пута њих стоје двојица комшија, зацрвенела у лицу због међе која је „побегла“ за два педља након пролећних киша.

Тада се није ишло „на суд у Бијељину“. Суд је био скуп, далек и хладан. Ићи на државни суд значило је признати да заједница није способна да сама реши свој јад. Био је то пораз за цело село.

Кад је ријеч била закон

„Слушајте, људи,“ рекао би старешина вијећа, човек који је преживео ратове и глади, „ваши су дедови заједно крчили ове шуме. Хоћете ли да вам унуци буду душмани због једне бразда?“

У том друштву, обичајно право је било кичма суживота. Мировна вијећа нису пресуђивала ко је крив, већ како да се настави заједно. Договор постигнут пред овим људима имао је моралну тежину коју ниједан печат није могао да замени. Ко би погазио дату реч пред вијећем, тај би изгубио право да га ико икада више поштује на слави, сахрани или вашару.

„Људи који су улазили у ова вијећа радили су то волонтерски. Њихова једина плата био је мир у селу и сазнање да су породице остале на окупу.“

Наслеђе које је преживело промене

Чак и када су се времена променила и када је дошла социјалистичка Југославија, овај дух медијације није нестао. Држава је препознала снагу ових људи и институционализовала их. Они су постали спона између старог света и нових општинских органа. И док су се градила предузећа, након смене у фабрици, ти исти домаћини би седали у просторије месних заједница да решавају породичне размирице или имовинске спорове.

Последњи записник тишине

Како су деценије пролазиле, модерно доба је донело веру у папире, адвокате и бескрајне парнице. Људи су почели да траже правду у параграфима, а не у комшијским очима. Аутор изложбе, Дејан Ћосић, забележио је крај једне ере: записник из Сувог Поља из 2010. године. То је био последњи одјек једног времена када је „Мировно вијеће“ било последња брана пред сукобом.

Значај ове институције данас:

• Медијација: Оно што данас модерно право зове „мировно решавање спорова“, наши преци су практиковали вековима.
• Друштвена кохезија: Вијећа су чувала ткиво заједнице од пуцања.
• Људскост изнад форме: Решење је увек тражено у компромису, а не у казни.

Данас, док посматрамо експонате у Музеју Семберије, не гледамо само старе записнике. Гледамо у огледало времена када смо знали да је за истински мир потребна само добра воља и неколико часних људи који ће нас подсетити да смо, пре свега, комшије.