Како је „свачије“ постало „њихово“

Од господара до најамника: Како је „свачије“ постало „њихово“

Деценијама су југословенски радници живели у убеђењу које је било уткано у саме темеље уставног поретка: фабрике радницима. Друштвена својина била је специфичан феномен – она није била државна, нити приватна. Теоријски, она је припадала свима и ником појединачно. Али, како се десило да та имовина, грађена деценијама кроз одрицања и „самодоприносе“, преко ноћи промени власника и заврши у рукама неколицине „способних“ појединаца?

Први чин: Државни препад

Пре него што су фабрике постале приватне, морале су постати државне. То је био кључни маневар. У хаосу ратова и распада државе раних деведесетих, донесени су закони који су друштвену својину дефинисали као анахронизам. Под плаштом „заштите националних интереса“, држава је прво национализовала оно што је било друштвено.

Тим чином, радник је престао да буде самоуправљач и постао је обичан запослени. Када је имовина једном центрилизована у рукама државног апарата, пут ка продаји био је широм отворен.

Психологија беде и инфлаторни нокаут

Зашто радници нису изашли на барикаде да бране своје? Одговор лежи у исцрпљивању.

• Хиперинфлација и санкције: Људи су доведени до ивице егзистенције. Када вам је фрижидер празан, мање размишљате о стратешком власништву над челичаном, а више о килограму шећера.
• Обезвређивање капитала: Фабрике су намерно гуране у губитке. Наменски су прекидани ланци снабдевања како би вредност предузећа на папиру пала на нулу.

Магија ваучерске приватизације

Радницима је понуђена илузија правде кроз поделу бесплатних акција или ваучера. Међутим, у економији у којој нема готовине, ти папири су вредели онолико колико је био спреман да плати онај који има кеш. Уплашени и сиромашни, радници су своје деонице продавали за „кило прашка“ или неколико стотина марака како би преживели зиму, не схватајући да тиме трајно продају своју будућност.

Рођење „контроверзних бизнисмена“

Новопечена буржоазија није настала из изума у гаражи, већ из политичких веза. Куповина је вршена новцем који је често извлачен из самих тих предузећа или кроз повољне кредите које је инфлација појела. Тако је створен апсурд: радници су, кроз пропаст својих плата, заправо финансирали своје нове газде.

„Никада у историји толика количина капитала није прешла из руку многих у руке малобројних за тако кратко време и уз тако мало отпора.“

Закључак

Предаја имовине није била вољни чин, већ резултат савршене олује: правног насиља државе, економског исцрпљивања становништва и наивне вере да ће капитализам сам по себи донети ефикасност и правду. Друштвена имовина, која је требало да буде заједнички именитељ напретка, постала је плен у великом лову у мутном.