Карл Ђорђе Мацек: Сликар који је небом спајао три континента
Постоје биографије које не пишу историчари, већ вихори судбине. Живот Карла Мацека (1895–1983) није био само низ година, већ епско путовање дуго скоро девет деценија, проткано мирисом тамјана, боја и барута. Од бечких салона и сибирских мразева, преко плодне Семберије, па све до ужареног аустралијског песка, Мацек је био уметник чија је четкица брисала границе између нација и вероисповести.
Од царских одликовања до сибирског беспућа
Рођен у Грацу, у дому где су се преплитали чешко порекло и аустријски дух, Карл је врло рано схватио да је свет превелик да би стао у једну земљу. Већ са шеснаест година, његова рука је учествовала у стварању гигантске панораме Битке код Бородина. Према предању, које је касније нерадо, али с поносом помињао, млади уметник је за тај рад добио медаљу лично од цара Николаја II – последњег Романова чији ће свет убрзо нестати у пламену револуције.
Младост га је водила у Калифорнију, где је сликао плакате за циркус, доносећи прву дозу холивудског сјаја у свој рукопис. Међутим, Први светски рат га враћа у сурову стварност. Као војник аустроугарске коњице, заробљен је на Источном фронту и одведен у Сибир. Из тог смртоносног загрљаја леда успео је да побегне након Октобарске револуције. Годинама је, готово као митско биће, пешачио ка Европи, не знајући да га пут води у загрљај равне и гостопримљиве Семберије.
Семберска заветрина и породично гнездо
Када су га мештани Балатуна код Бијељине пронашли промрзлог и исцрпљеног, нису знали да спасавају човека који ће им позлатити храмове. У знак захвалности, Мацек је почео да осликава цркве у Јањи, Драгаљевцу, Бијељини и Хркановцима. У жупној цркви у Хркановцима (1955–1957) остварио је један од својих највећих подухвата, оставивши траг који и данас зрачи спокојем.
У Семберији је пронашао и дом. Живећи са удовицом и њено троје деце, постао је отац и ментор младом Слободану Пејићу, будућем великом вајару. Сцена у којој старац Мацек слика горње партије фресака, док мали Слободан дохвата доње делове зида, остала је једна од најдирљивијих слика из његове биографије. Касније се оженио Слободановом мајком, трајно се везавши за породицу која ће му бити емотивни сидро чак и када океан стане између њих.
“Канберска Сикстинска капела” – Лабудова песма
Поновни одлазак, овог пута у Аустралију, није био бег, већ мисија. У Перту и Сиднеју сликао је сцене из живота Христа, али свој истински „Микеланђелов моменат“ доживео је у цркви Светог Ђорђа у Канбери. Тамо је Карл постао Ђорђе, примивши православље и посветивши остатак живота Богу.
„Желео бих да ме памте по томе што сам урадио нешто да људи уживају и за ову дивну слободну земљу“, изјавио је 1976. године.
Од своје 73. године па све до смрти, свако јутро у пет сати, Ђорђе се пењао на скеле високе скоро седам метара. Живео је у келији иза цркве, на скромној пензији, одвојен од вољених, али уједињен са вечношћу. На зидовима је оживео Васкрсење Лазарево, али и Косовски бој – епску композицију са хиљадама ратника која је Србима у расејању била мост ка отаџбини.
Наслеђе
Ђорђе Мацек је преминуо 1983. године и сахрањен је у манастиру Светог Саве. Иза њега је остала „Канберска Сикстинска капела“, споменик човеку који је кроз живот прошао као странац, да би свуда где је крочио оставио нешто најдрагоценије: лепоту која не пролази.
Његова судбина нас подсећа да дом није место где се родимо, већ тишина коју оставимо иза себе на зидовима којима смо дали душу.
175