Франц Јозефсфилд – Успон и усуд једног времена

Одјеци Франц Јозефсфилда: Семберска тишина Новог Села

Тамо гдје се плодна семберска црница спаја са небом, свега три километра од бијељинске вреве, лежи мјесто које тишином приповиједа своју бурну повјест. Ново Село данас изгледа као и свако друго равничарско насеље, али ако пажљивије ослушнете вјетар који прелази преко његових кућа, чућете одјеке далеког језика и корак људи којих више нема.

Сеоба душа и камена

Прича почиње 1886. године, када су први њемачки колонисти, ношени вјетровима судбине, забили своје ашове у ову земљу. Били су то потомци евангелиста из Баден-Виртемберга, људи чији су дједови још крајем 18. вијека настанили Срем, Банат и Бачку. Један од њих, Конрад Менг, остаће упамћен као један од очева насеља које ће постати симбол њемачке вриједности и реда у сјевероисточној Босни.

У почетку, село је носило грандиозно име — Франц Јозефсфилд (Поље Фрање Јосипа). Било је то огледало Монархије у маломе. Касније ће га историјске мијене преименовати у Петрово Поље, у част краља Петра I Карађорђевића, да би га ратне страхоте накратко назвале Шенборн, по њемачком падобранцу који је 1941. први закорачио у његове прашњаве сокаке.

Готика у равници: Споменик од црвене цигле

Оно што је Франц Јозефсфилд издвајало од околине била је невјероватна прецизност и ред. Према сјећању Фридриха Шумахера, ово је било истинско мало царство пољопривреде и занатства. Преко 2.200 душа живјело је у око 420 кућа, стварајући заједницу која је Семберији служила као узор модерности.

Изнад свега издизала се Евангелистичка црква, подигнута 1913. године. Њен готички торањ, изграђен од чврсте цигле из бијељинске циглане породице Деваљд, и данас пркоси времену. Док стојите пред њеним зидинама, тешко је не замислити звук звона који је некада позивао породице Киршнер, Бауер, Шуарт или Мец на недјељну службу.

„Људи су нестали, гробља су преорана, али куће и храмови остају као камени печат једног изгубљеног времена.“

Трагедија и нови почеци

Идиличан живот прекинут је нагло и сурово. Године 1942, њемачке власти доносе одлуку о депортацији својих сународника у Пољску. У једном тренутку, Ново Село је остало без својих домаћина. Иза њих су остали топли домови, уређене баште и празне колијевке, које ће нова југословенска власт касније конфисковати.

Презимена попут Вазмер, Петерханс, Винтерфелд, Ванек и Милер остала су уписана само у пожутјелим парохијским књигама и на по којој преосталој фасади. На темељима њиховог зноја након рата никло је државно пољопривредно добро, које је деценијама хранило регију, носећи у себи невидљиви дух њемачког марљивог ратарства.

Данашњи поглед

Данас је Ново Село мјесто гдје се прожимају слојеви прошлости. Оно је опомена на пролазност и споменик културној разноликости која је некада дефинисала Босну и Херцеговину. Шетајући његовим улицама, путник намјерник не види само обичне грађевине; он види судбину читавог једног народа који се у Семберији скрасио, процвјетао и на крају — у тишини нестао.

Ново Село нас и данас учи да је историја попут бразде у пољу: дубока, тешка, али неопходна да бисмо разумијели плодове које данас уживамо.