Мирис тамјана и зноја хиљада душа мијешао се у густом ваздуху базилике Светог Гроба. Ја, отац Арсеније, стајао сам уз један од масивних стубова, осјећајући како ми срце куца у ритму молитви које су брујале око мене. Велика субота у Јерусалиму није само дан; то је пукотина у времену кроз коју вјечност дише.
Чекање у тишини срца
Око нас је владао хаос који само православни Исток може да изњедри. Арапски младићи су клицали, ударајући у бубњеве, славећи побједу живота над смрћу, док су ходочасници из далеког Сибира, Грчке и наше Србије стајали скамењени у сузама. А онда, одједном – мук.
Кувуклија, мала капела над самим Гробом, запечаћена је воском. Патријарх је скинуо своје раскошне одежде, остајући само у бијелој стихари, показујући да пред Бога излази го, без ичега земаљског. Прошао је кроз врата, а мрак је прогутао његову прилику.
Тренутак који мијења твар
Вријеме је престало да тече линеарно. У тим минутима чекања, сваки мој гријех, свака сумња и свака радост продефиловали су ми пред очима. Одједном, видио сам оно о чему сам само читао у старим књигама:
- Плавичаста свјетлост: Није то био обичан пламен. Читавом црквом су почеле да сијевају муње, небески блескови који су се спуштали са куполе.
- Хладни пламен: Видио сам жену поред себе како јој се лице озарило. Свјетлост је просто “искочила” из ничега и запалила сноп од 33 свијеће у њеним рукама.
- Топлота без бола: У потпуном заносу, принио сам сопствени сноп лицу. Тај огањ, у првим минутима, не пече. Миловао ми је браду и кожу као топли повјетарац, као присуство самог Духа који не уништава, већ исцјељује.
Радост Васкрсења
“Аксиос! Достојан!” – одјекнуло је када је Патријарх изашао са високо подигнутим бакљама. Тај пламен се ширио брже од мисли. Од руке до руке, од свијеће до свијеће, мрачна унутрашњост цркве претворила се у море ватре.
“Господе,” шапнуо сам, док су ми сузе квасиле мантију, “овако ће изгледати јутро када смрт више не буде имала власти.”
Изашао сам на јерусалимске улице док је сунце полако залазило, носећи у фењеру тај мали дио неба. Моје руке су мирисале на восак и небески огањ, а у души је, први пут након много година искушења, завладала потпуна, непомућена тишина. Свети Огањ није само чудо које се види очима; то је подсјетник да је Гроб заиста празан.
Христос Васкрсе!
161