Мој Модране, да л´ си и сад исти
да л´ те славуј срећног јутром буди,
да л´ су твоји још сокаци чисти
гдје се срећу и састају људи.
Јесу л´ све ти њиве пооране,
домаћини сјетву завршили,
на Ђурђевдан прије зоре ране
од љеске их крстом закрстили.
На Модрану поје ли се стада
кад чобани тјерају их кући,
напашена са росних ливада
селом гласно фрулу свирајући.
Пију л´ косци воду из тестије
у откосе кад ливаде слажу.
има л´ моба ко некада прије
да се људи ко браћа помажу.
По мобама чувени смо били
од улаза до излаза села
један другом у помоћ хрлили
и пјесма се орила весела.
Никад на то гледало се није
ко ће прије, ко касније доћи,
ко ће коме да притекне прије
у невољи, или у радости.
Скупљају л´ се у Гају дјевојке
из бунара да воду захвате,
да са пјесмом дочекују момке
раздрагане да их кући врате.
Да л´ још чуваш драге обичаје
од предака, нашијех отаца,
да нам свадба по три дана траје
да невјеста на кров сито баца.
И накоњче три пута окрене
увис дигне и трипут пољуби,
да им срећа у животу крене
и да им се лоза не изгуби.
За тебе се чуло до Јапана.
Зорка Аврамовић Чордашевић
157