Нада мештана села Модран да ће коначно дочекати прикључак на градску водоводну мрежу и добити питку, здраву воду, сваким даном све више бледи. Док се суша немилосрдно поиграва са пољопривредом, а сеоски бунари, који су деценијама били једини извор живота, један по један пресушују, постаје јасно да проблем није само у природи. Узалудност њиховог надања дубоко је укорењена у политичким рововима и финансијском урушавању предузећа а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина.
Политичка блокада под плаштом лажне бриге
Према речима директора овог предузећа, Владимира Љубојевића, судбина водоснабдевања у Семберији постала је талац скупштинске већине у Бијељини. Он тврди да се одбијање захтева за корекцију цене воде спроводи под лажним изговором заштите грађана, док је стварни циљ потпуна пропаст предузећа.
„Скупштинска већина не дозвољава повећање цијене воде како би ‘Водовод’ довели до потпуног слома. Цијена од 1,17 КМ је најнижа у Републици Српској, а одбијање да се она подигне на 1,40 КМ — у вријеме када су струја, материјал и рад драстично поскупили — води нас право у стечај и рестрикције“, упозорава Љубојевић.
Кредитна омча и двоструки аршини
Суноврат предузећа није почео јуче. Љубојевић истиче да су „Водовод” годинама гушили нереални кредити које фирма није могла да изнесе, што је довело до зачараног круга краткорочних задуживања за преклапање старих дугова. На ту финансијску агонију надовезују се и очигледни двоструки аршини власти на нивоу Републике Српске.
- Пример солидарности: Док је приватној фирми попут рудника „Љубија“ из Фонда солидарности исплаћено 6 милиона КМ, бијељински „Водовод“ је од 2022. године остао без значајне подршке, добивши тек симболичних 200.000 КМ из Кабинета предсједника.
- Неписана правила: Љубојевић отворено тврди да у Српској постоји правило по којем градови где опозиција држи власт не могу да рачунају на системску помоћ.
Крајњи циљ: Приватизација и сценарио „Угљевик”?
Позадина ове опструкције могла би бити много опаснија од саме партијске нетрпељивости. Директор „Водовода” износи озбиљне сумње да је коначни циљ приватизација ресурса.
Упоређујући ситуацију са РиТЕ Угљевик, где се ресурси прво исцрпе или доведу до колапса да би се касније откупљивали за огромне своте новца (попут наводних 240 милиона КМ за производњу), Љубојевић страхује да би слична судбина могла задесити и извориште воде „Грмић“. Према том моделу, извориште би се могло дати под концесију, да би се касније, када постане јасно да град без њега не може, откупљивало за десетине милиона марака.
Док се политика игра, Модран жедни
Док скупштинска већина користи „заштиту буџета грађана” као штит, стварност на терену је сурова. Мештани Модрана и других семберских села не траже политичке поене, већ воду која им је основно људско право.
Циљ „Водовода” је, како наводи управа, да предузеће стане на ноге и омогући свима приступ здравој води. Међутим, све док се преко рачуна за воду воде политички ратови и док се „касапи” градски буџет ради краткорочних политичких поена, цеви ка остатку Модрана остаће суве, а бунари празни. Грађани су тако постали колатерална штета у борби за контролу над једним од најважнијих ресурса будућности — водом.
Извор:Бијељина водовод
167