Курбан за мирну кућу
Сунце је полако тонуло иза брда, бацајући дуге, љубичасте сјенке на новоподигнуте зидове од камена. Мирис малтера и свјеже тесаног дрвета мијешао се са оштрим ваздухом планине. Стари мајстор Стојан, чије су руке биле грубе попут коре храста, застао је и обрисао зној са чела. Испред њега, на темељима куће која је тек ницала, стајао је ован – крупан, са тешким роговима, којег је домаћин, млади Јован, довео још ујутру.
Тај обичај, укоријењен дубоко у памћење народа, био је старији од свих књига које је Стојан икада видио. Неки су га звали жртвом за темељ, други су, под утицајем дугих турских времена, преузели назив курбан. Али, име није било важно. Важна је била вјера да се земљи мора нешто дати како би она примила терет зидова и како би кућа, једном када се подигне, била штит својим укућанима.
„Дошло је вријеме“, тихо рече Стојан.
Јован је климнуо главом, поштујући традицију коју је научио од свог оца и дједа. Није било туге у том чину, већ неког свечаног, скоро мистичног мира. Словени су одувијек знали – да би се створило нешто трајно, мора се склопити споразум са силама земље.
Када је ритуал завршен, мајстор Стојан је својом искусуном руком попрскао угаоне каменове, а потом су младићи помогли да се ован припреми за ватру. Ископана је јама, припремљено је буково дрво, и ускоро се долином проломио опојан, тежак мирис печења који је окупљао читаво село.
Те вечери, када је мрак потпуно покрио крај, око ватре се окупило пола села. Није то био обичан оброк. То је била гозба заједништва. Комшије, рођаци, па и они који су ријетко причали, сједили су на камену и дрвеним гредама будуће куће, једући и пијући у част новог дома. Причале су се приче о прецима, о старинским обичајима који полако бледе под налетом неког новог, ужурбаног свијета.
„Видиш, Јоване“, рече Стојан док је дијелио месо окупљенима, „кућа није само камен и кров. Кућа је жива ствар. Она памти ко је у њој јео, ко се смијао и ко је први камен положио. Овај курбан је ријеч коју смо дали земљи. А кућа која има ријеч са земљом, та се кућа лако не руши.“
Док су се посљедњи угљени у ватри гасили, а народ полако разилазио својим кућама, градилиште је остало тихо. Међутим, у тој тишини, темељи су дјеловали снажније, као да су упијајући жртву и радост народа, коначно постали дио планине на којој стоје. Иако се такви ритуали данас чине као одјек неких давних времена, те ноћи, под звијездама, тај стари словенски дух још једном је потврдио своје присуство, чувајући праг будућег дома од свега што носи пролазност.
155