„Како смо заменили системске вредности празним маркетингом и административним обманама.“
Живимо у времену „опште бриге“. Редовно отварамо нове институције, пишемо стратегије, уводимо предмете у школе и декларишемо се као друштво које брине о сваком појединцу, од маргинализованих група до напуштених паса. Ипак, док се папири гомилају, реалност на улицама све више личи на дистопију.
Наш друштвени живот постао је једна велика представа, где је форма одавно појела суштину.
Погледајмо само вјеронауку. Училионице су пуне знакова поред пута ка духовности, храмови су све пунији, а народни морал? Чини се да је у директној сразмери са порастом броја кладионица. Како је могуће да у друштву које наглашава традиционалне вриједности, најпопуларније мјесто постаје оно где се нада, породична уштеђевина и достојанство стављају на „тикет“? Очигледно је да је вјера постала друштвена поштована униформа, а не унутрашњи компас.
Слична је ситуација и са здрављем. Док се број приватних ординација шири као епидемија, а медицинске услуге постају све доступније – под условом да имате новца – само здравље нације опада. Медицина је постала бизнис, а пацијент купац. Када се здравље почне рачунати кроз профит, превентива губи смисао. И тако, у систему који би требало да нас лечи, људи су све чешће само дугорочни корисници услуга, а све ређе заиста здрави појединци.
Посебна прича је „политика подршке“. Свакодневно слушамо о бризи за угрожене категорије – од жена до ЛГБТ популације – док нам статистике о фемициду показују сурову истину: никада нисмо били мање безбједни. Умјесто системске заштите, жртве добијају флоскуле. Иста је судбина и „бриге“ о животињама. Прихватилишта су очајна, пси луталице постају социјални проблем број један, а хаос на улицама је доказ да немамо никакву стратегију, осим површног маркетинга.
Гдје је грешка? Грешка је у томе што смо повјеровали да се друштво поправља увођењем декрета, а не поштовањем закона и изградњом одговорности.
Навикли смо да „уводимо“ ствари – уводимо реформе, уводимо законе, уводимо стандарде. Али, у свом том „увођењу“, заборавили смо да уведемо оно најважније: контролу и одговорност. Све док се фемицид третира као „породични проблем“, док се пси луталице посматрају као буџетска ставка коју треба што брже „прогутати“, а морал као нешто што се доказује одласком у цркву, а не понашањем у кладионици, наше друштво ће остати само лепо упакована амбалажа у којој, нажалост, нема ничега.
Вријеме је да престанемо да се бавимо формом и коначно се суочимо са суштином. Јер, ако овако наставимо, ускоро нећемо имати друштво, већ само скуп институција које раде „све по закону“, док живот око њих неповратно пропада.
93