Црна краљица на Дрини: Живот и страдање Жане Меркус
Октобра 1839. године, у раскошном дворцу генералног гувернера холандске колоније Источна Индија, на тропском острву Јава, у породици високог колонијалног чиновника, родила се Жана Меркус. Било је то време када је Холандија своје богатство градила на далеким источним морима, далеко од европских превирања. Међутим, судбина мале Жане била је предодређена за друге меридијане. Након изненадне очеве смрти, петогодишња девојчица се са породицом враћа у домовину, где убрзо губи и мајку. У сивилу протестантске Холандије, бригу о деци преузима стриц, свештеник строгих назора. У његовом дому, окружена мистиком вере и теолошким расправама, Жана је развила снажан унутрашњи свет, тражећи смисао живота у служби Богу. Јованка Орлеанка постала је њена духовна водиља; заветовала се на целибат и посветила идеји да живот није дар који се троши на удобност, већ залог који се полаже на олтар виших циљева.
Када је постала пунолетна, наследивши огромно богатство, Жана је уместо лагодног живота и друштвених балова изабрала путеве непознатих. Купила је имање код Арнема, али није уживала у њему. Била је то жена у борби са временом и друштвеним нормама.
Од барикада Париза до Свете земље
Крајем шездесетих година 19. века, Жана распродаје све. Као да је предосећала преломне догађаје, затиче се у Паризу током француско-пруског рата. Док су други бежали, она је облачила униформу Црвеног крста, радећи у пољским амбулантама под кишом метака. Савременици су записивали: „Држала се храбро, као стари искусни војник”. Није је напустила ни током хаоса Париске комуне.
Ипак, њена потрага није била само овоземаљска. Путује у Свету земљу, где у близини Јерусалима откупљује земљиште, сањајући о градњи дворца који би дочекао „Други долазак Христа”. Но, судбина је за њу припремила другачије бојно поље – Балкан.
Српска Јованка Орлеанка
У лето 1875. године, вест о устанку у Херцеговини стиже до ње у Јерусалиму. Жана не оклева. Схватајући борбу поробљених хришћана као лични крсташки рат, већ почетком 1876. године она је на првој линији фронта. Од војводе Љубибратића тражи набавку артиљерије, дајући огромне суме новца, али у хаосу рата, топови никада нису стигли – што ће остати болна рана њеног ангажмана.
У Београд стиже у марту 1876, одевена у мушку црногорску ношњу, са капом која је симболизовала пркос. Ђура Јакшић, занесен њеном појавом, пише стихове пуне дивљења: „Девојко дична, Јованко наша, не орлеанска… Слава ти! Слава! Бајроне наш!”
Жана у Семберији: „Црна краљица”
У Семберији, на обалама Дрине, Жана Меркус је постала легенда. Јашући у плавим чакширама и зеленој долами, била је призор који је парао очи свима – непријатељу због дрскости, савезницима због храбрости. У бици код Бујуклића аде, предводила је јуриш, пуцајући из карабина и узвикујући: „Не бој Турко! Србо ура!”.
Турски војници, престрављени њеном бестрашћем, прозвали су је „црном краљицом”. За српске војнике, она је била „света жена”. Међутим, политичке игре су биле сурове. Генерал Ранко Алимпић, човек опреза и неодлучности, није могао да поднесе њену енергију. Оптужена за шпијунажу у корист Аустрије, понижена и протерана, Жана је морала да напусти фронт.
Пад у заборав
Након Србије, њен живот постаје спирала патње. Турске власти јој одузимају земљиште у Јерусалиму због „подривања империје”. Изгубивши сву имовину, напуштена од свих, ова велика жена завршава у беди. Према неким записима, последње године века провела је као бескућник под мостовима Париза, у ритама које су криле некадашњу „црну краљицу”. Умрла је у Утрехту 1897. године, сама и заборављена.
Тек деценијама касније, дипломатски напори југословенског конзула Сибе Миличића вратили су је из заборава, побринувши се за њен гроб. Данас, док стојимо на обалама Дрине, треба да се запитамо: да ли је Жана Меркус, Холанђанка која је за нашу слободу дала и живот и иметак, заслужила да буде само фуснота у историјским читанкама? Њена прича није само прича о рату; то је прича о томе како равнодушност према онима који су нас волели више него што смо волели сами себе, постаје огледало наше колективне непажње према властитом идентитету.
135