Чувари Родовог завета

Како су стари Словени кроз једну реч спојили бога, човека и дух шуме

Веза између старих Словена, њихове религије и света који их је окружавао није била само практична – била је дубоко духовна, уткана у сам језик којим су говорили. Реч природа и данас чува ту тајну, подсећајући нас на време када су људи и шуме дисали истим ритмом.

Ево приче о томе како је природа добила име и шта је она значила нашим прецима.

Род и његова деца: Како је настала Природа

У време када су шуме биле бескрајне, а реке бистре као суза, стари Словени нису посматрали свет око себе као нешто туђе или нешто што треба покорити. За њих је све што расте, тече и дише било део једне огромне, живе породице.

На челу тог космоса стајао је Род – прабожанство, творац свега видљивог и невидљивог, сила која даје живот, плодност и зачиње свако ново семе. Род је био у птици која пева, у храсту који пркоси громовима, и у детету које се тек родило.

При-Роду: Поред Створитеља

Када би стари Словен изашао из своје брвнаре и погледао у густу, зелену гору, он није видео само дрвеће и звери. Он је видео нешто што стоји при Роду – нешто што је прислоњено уз самог Творца, израсло директно из његове божанске снаге.

• При – значи бити близу, уз некога, бити нераздвојни део цеплине.
• Род – божанска клица живота, породица, заједница и почетак свега.

Тако је настала реч Природа. За наше претке, она је значила „оно што је уз Рода“, оно што је божанског порекла. Шума није била само скуп стабала; она је била храм. Извор воде није био само влага; био је жива крв Земље коју је Род благословио.

Живот у суживоту, а не у покорности

Због оваквог схватања језика и света, стари Словени су према својој животној средини поступали с дубоким поштовањем:

„Ако посечеш стари храст без дозволе и преке потребе, увредио си самог Рода. Увредио си оно што је прислоњено уз бога.“

Пре него што би засекли дрво, тражили би опроштај од његовог духа. Пре него што би убрали лековито биље, оставили би дар на земљи (мрву хлеба или кап меда) у знак захвалности. Све око у кући и ван ње водило је порекло од истог претка. Природа је била продужетак њихове сопствене породице.

Легат који и данас изговарамо

Векови су прошли, стари богови су се преселили у митове и народне обичаје, али језичка археологија је остала нетАКтна. Сваки пут када данас кажемо реч „природа“, ми несвесно изговарамо име старог словенског бога Рода. И подсећамо се на истину коју су наши преци добро знали: ми нисмо господари света око нас, ми смо само један мали огранак великог стабла који стоји при Роду.