Сеобе(Модран)

Одлазак без повратка – документарна прича о исељавању Модрана

Мало је села у Семберији чија се историја може испричати без приче о одласку његових људи. Модран није изузетак. Више од седам деценија његови становници одлазе у потрази за бољим животом, сигурнијом зарадом или једноставно мирнијом будућношћу. Сваки талас исељавања имао је своје узроке, али су посљедице увијек биле исте – празне куће, све мање дјеце и све више сјећања.

Први кораци у непознато

Након Другог свјетског рата, док су се ратне ране још лијечиле, из Модрана су почели први одласци преко океана. Није то био масован егзодус, већ храбар корак неколицине људи који су вјеровали да ће у далекој Америци или Аустралији пронаћи оно што нису могли код куће.

Неки су се након година проведених у туђини вратили у своје село. Донијели су уштеђевину, изградили куће и наставили живот тамо гдје су стали. Други су остали заувијек далеко од родног прага. Међу њима се и данас помиње Живан Танасић, један од првих Модранаца који је своју судбину везао за далеки свијет.

Индустријализација мијења живот

Педесетих и шездесетих година Југославија се убрзано индустријализовала. Градиле су се фабрике, рудници и велики индустријски комплекси. За многе младе са села то је значило прилику за сигуран посао.

Тако су многи Модранци напустили родно село и запослили се у Словенији, Београду, Маглају, Тузли и другим индустријским центрима широм тадашње државе. Одлазили су са кофером у руци, али су се викендом и празницима враћали кући. Село је још увијек живјело пуним животом, а многи су вјеровали да ће се једног дана трајно вратити.

Гастарбајтерска епоха

Крајем шездесетих година отворила су се врата западне Европе. Њемачкој је била потребна радна снага, а Југославија је потписала споразуме који су омогућили одлазак радника.

Из Модрана је тада отишао велики број људи. Намјера већине била је привремена – неколико година рада, довољно новца за кућу, трактор или земљу, па повратак.

Захваљујући њиховом труду, у селу су никле нове породичне куће, купована је савременија пољопривредна механизација и животни стандард је био осјетно бољи. Ипак, многи су у Њемачкој засновали породице и никада се нису трајно вратили.

Рат доноси нове одласке

Почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини поново је покренуо исељавање. Неки су били приморани да напусте своје домове због ратних околности, док је мањи број млађих људи искористио прилику да оде у западну Европу, настојећи да избјегне неизвјесност и војну обавезу.

Тај талас није био бројан као претходни, али је означио почетак новог периода у којем ће све више младих своју будућност тражити ван завичаја.

Највећи егзодус

Најдраматичније исељавање почело је прије нешто мање од двије деценије. Отварање европског тржишта рада, разлике у платама и бољи услови живота покренули су масован одлазак младих породица.

Овога пута нису одлазили само мушкарци, као некада. Одлазиле су цијеле породице са дјецом. Највећи број Модранаца нови дом пронашао је у Њемачкој, Аустрији, Словенији и другим земљама Европске уније. Мањи број људи радио је у Русији и Екваторијалној Гвинеји, углавном на великим грађевинским и енергетским пројектима.

Разлог више није била само плата. Људи су одлазили тражећи уређеније друштво, сигурнија радна мјеста, боље здравство и образовање за своју дјецу.

Село које стари

Данас су посљедице видљиве на сваком кораку. Школе имају све мање ученика. На улицама је мање дјеце. У многим двориштима остају само старији родитељи који чекају да им дјеца и унучад дођу за Божић, Васкрс или љетни одмор.

Њиве се све теже обрађују, а број домаћинстава која живе искључиво од пољопривреде из године у годину опада.

Није само Модран

Оно што се догодило Модрану није усамљен случај. Сличну судбину дијеле готово сва села Семберије, Републике Српске, Босне и Херцеговине, али и већине држава насталих распадом Југославије.

Демографи упозоравају да су ниска стопа наталитета и масовно исељавање два највећа изазова овог простора. Ако се овај тренд настави, многа села могла би у наредним деценијама остати без младог становништва.

Може ли се зауставити одлазак?

Одговор није једноставан. Повратак људи не зависи само од емоција и љубави према завичају. Он зависи од могућности да се овдје може живјети достојанствено, радити, школовати дјеца и планирати будућност.

Потребни су нови привредни пројекти, боља инфраструктура, подршка пољопривреди, већа улагања у образовање и услови у којима ће млади видјети перспективу.

Модран је преживио ратове, поплаве и многе историјске ломове. Али највећи изазов данас није природна непогода, већ тихо и непримјетно нестајање становништва. Док год се из села више одлази него што се у њега враћа, ова прича остаје недовршена.

И можда ће једног дана највеће богатство Модрана бити не плодна земља, ни нове куће, већ свака породица која одлучи да остане – или да се врати свом завичају.