Порекло, обичаји и магична историја ритуала који вековима окупља народ око заједничке ватре
Лилање – паљење бакли од трешњеве или брезове коре уочи Петровдана – један је од најлепших, најживописнијих и најстаријих обичаја који су се до данас задржали у српској народној традицији. Овај магични ритуал, који спаја светлост, ватру и дечију радост, дубоко је укорењен у нашој културној баштини, нарочито у западној Србији, Републици Српској и деловима Црне Горе.
Ево приче о томе како је настао овај обичај, шта симболизује и како се изводи.
Како се прави и како изгледа лила?
Сама реч „лила” означава бакљу направљену од осушене коре дивље трешње или брезе.
- Припрема: Неколико дана пре Петровдана (који се слави 12. јула), мештани – углавном деца и омладина – љуште кору са стабала. Пази се да се дрво не оштети превише.
- Прављење бакље: Ова кора се затим суши, а потом се савија и причвршћује на врх лесковог или врбовог штапа (процепа).
- Ритуал: Уочи Петровдана (11. јула увече), када падне први мрак, народ се окупља на узвишењима, раскрсницама, сеоским трговима или испред цркава. Лиле се пале на заједничкој ватри (ватраљи), а затим се њима витла кроз ваздух уз смех, вику и традиционалне песме попут: „Лила, лила, зажегла се, на Петровдан изгорела…”
Порекло и историјат обичаја
Порекло лилања има двоструку основу: хришћанску (историјску) и паганску (старословенску). Ова два слоја су се током векова испреплела у јединствен народни обичај.
1. Хришћански контекст: Сећање на страдање светитеља
Према хришћанском предању, паљење лила је симбол сећања на ране хришћане и свете апостоле Петра и Павла, који су страдали за време римског цара Нерона.
Нерон је био познат по свирепом прогону хришћана. Он је наредио да се хришћани везују за стубове у његовим вртовима, премазују смолом и пале како би служили као жива светла (буктиње) током ноћних забава.
Паљењем лила данас се симболично приказује тадашње страдање, али и победа светлости Хришћанства над тамом паганског Рима.
2. Пагански контекст: Слављење сунца и заштита стоке
Пре примања хришћанства, Стари Словени су средином лета славили прекретницу у години – време када је сунце на врхунцу моћи, али дани почињу да се скраћују. Ватра је имала култну улогу:
- Имитативна магија: Витлањем запаљеним бакљама у круг имитирало се кретање сунца и призивала се његова снага за предстојећу жетву.
- Заштита и очишћење: Ватри се приписивала моћ очишћења. Лилањем око торова, штала и кућа терале су се зле силе, вештице, болести и вукови који би могли да науде стоци и летини. Пепео од изгорелих лила често се бацао у баште или на њиве како би година била родна.
Лилање данас: Чувар идентитета
Иако је модернизација потиснула многе старе обичаје, лилање је преживело. Данас оно има мање магијски, а више друштвени и забавни карактер. То је вече када се заједница окупља, када старији преносе приче млађима, а села оживе од дечије граје и сјаја ватре.
У многим местима лилање је прерасло у праве манифестације које привлаче туристе, подсећајући нас на лепоту наше традиције и важност очувања културног идентитета. Својом топлином и сјајем, лила и даље успешно „осветљава” ноћ уочи Петровдана, баш као што је то чинила вековима уназад.
141