Питање поријекла зла једно је од најстаријих и најдубљих питања у историји филозофије и теологије. Ако је Бог створио све што постоји и ако је све што је створио било „веома добро“ (Постање 1,31), одакле онда зло? Да ли је ђаво творац зла или је нешто друго у питању?
Према православном хришћанском учењу, зло није створена ствар. Оно није нека посебна сила или супстанца коју је неко „измислио“ или створио. Бог није створио зло, јер је Бог извор добра, живота и љубави. Свети оци често наглашавају да зло нема сопствену природу, већ представља одсуство добра, као што је тама одсуство свјетлости, а хладноћа одсуство топлоте.
Ђаво, односно пали анђео, није измислио зло. Он је био створен као добар анђео, али је, злоупотребом слободне воље, одбацио Бога. Његов пад није био стварање нечег новог, већ искривљење онога што је било добро. Понос, непослушност и жеља да буде „као Бог“ без Бога довели су до његовог отпадања од извора живота.
Исто важи и за човјека. Адам и Ева нису створили зло као нову творевину, већ су својом непослушношћу допустили да гријех уђе у људску природу. Зло се, дакле, појављује онда када разумно биће своју слободу употреби против добра.
Зато се може рећи да зло нема свог „проналазача“ у смислу ствараоца. Оно је посљедица погрешног избора слободних личности. Ђаво је први прихватио зло као свој пут и постао његов највећи носилац и пропагатор, окупљајући око себе оне који се добровољно удаљавају од Бога. Он не ствара зло, већ га умножава искушењем, обманом и подстицањем на гријех.
Ово разумијевање чува важну истину: Бог није узрок зла. Да је зло створено као нешто што има своју суштину, онда би и Бог био његов творац. Православна теологија то одбацује. Бог је створио слободна бића способна да воле, а истинска љубав не може постојати без слободе. Могућност избора добра истовремено подразумијева и могућност избора супротног пута.
Свети Василије Велики и Јован Дамаскин учили су да зло нема самостално биће, већ да је кварење добра настало злоупотребом слободне воље. Слично је писао и Августин Хипонски, који је зло описивао као лишеност добра (privatio boni), а не као засебну створену ствар.
Зато би се могло закључити да ђаво није измислио зло, него га је први прихватио као свој начин постојања. Зло није творевина, већ изопачење творевине; није биће, већ удаљавање од Бића; није сила равна Богу, већ посљедица слободног одбацивања добра. Управо због тога, хришћанска нада није у томе да ће зло бити „уништено“ као нека независна сила, већ да ће човјек, враћајући се Богу кроз покајање, љубав и врлину, поново учествовати у добру које је Бог од почетка намијенио свему створеном.
Ако је зло продукт слободне воље па тако човјек или анђео уђу тај мањак љубави,зашто је Бог дао апсолутну слободу?!Зашто није као и све друго ограничио па да слобода не значи допуштење уласка у одсуство љубави?
Значи ли то да Бог мије био сигуран у своје стварање па нас ставио на искушења?!
64