Свети Илија и Перун – громовник који није умро
У православној традицији, а посебно у народном веровању Срба, Бугара, Македонаца и Руса, Свети Илија (пророк Илија Тесвићанин) стоји као један од најмоћнијих и најживописнијих светаца. Народ га зове Илија Громовник, Илија Громовити, господар грома, муње и кише. Али оно што га чини посебним јесте уверење да он није умро обичном смрћу. Према библијском казивању (2. Царевима 2), док је ходао са својим учеником Јелисејем, појавила су се огнена кола и огњени коњи, и Илија је узет у вихор и однесен „као на небо“. Народ је то разумео једноставно и снажно: он није умро – жив је, и још увек јаше по небу.
Та слика – светитељ на огњеним колима који тутњи преко облака – савршено се уклопила у стару словенску митологију. Пре покрштавања, Словени су имали бога громовника Перуна. Перун је био господар неба, грома, муње, кише и плодности. Његови симболи били су храст, секира или чекић, орао. Када грми, говорило се да Перун јаше по небу и гађа змаја или непријатеља (често Велеса) својим громовним стрелама. Где падне гром, тамо се крије непријатељ или зли дух.
Кад је хришћанство дошло међу Словене, црква није могла једноставно избрисати Перуна. Уместо тога, догодило се нешто што етнолози зову синкретизам или „двоверје“. Атрибути старог бога прешли су на оног хришћанског лика који је већ у Библији имао моћ над кишом, ватром с неба и вазнесењем у огњеним колима. Тако је пророк Илија постао наследник Перуна. У народној машти, точкови његових огњених кола постали су грмљавина, варнице муње, а његов бес – олуја која кажњава оне који раде на његов дан (2. август по новом, 20. јул по старом календару).
Зато се на Илиндан није радило у пољу, није се ткало ни прело. Веровало се да ће Илија, ако се разљути, послати град или гром. У неким крајевима причали су да он још увек јури по небу и гађа ђавола или змаја. У народним песмама и причама, Свети Илија није само молитвеник – он је активан, жесток, скоро пагански бог који држи небо у својим рукама.
Занимљиво је да и у црквеном учењу Илија (заједно са Енохом) није прошао кроз обичну смрт. Православна традиција каже да су они сачувани до краја времена, када ће се као два сведока из Откровења појавити против Антихриста и тек тада поднети смрт. Али народ је отишао корак даље: он је жив, он јаше, он грми.
Тако су се у лику Светог Илије среле две велике силе – библијски пророк који је затворио небо на три и по године и васкрснуо мртве, и словенски громовник који је одвајкада штитио ратнике и доносио кишу њивама. Један светац који није умро и један бог који није нестао – само је променио име и огњена кола.
И док лето одмиче и облаци се навлаче, многи још увек, свесно или несвесно, дижу поглед ка небу и шапћу: „Свети Илија, немој да се љутиш…“ Јер негде тамо, између грома и молитве, Перун још увек јаше – сада под хришћанским плаштом.
Велес (Волос) – бог подземља, стоке и вечне борбе са Перуном
У словенској митологији Велес (код Источних Словена често Волос) је један од најважнијих и најсложенијих богова. Ако је Перун господар неба, грома и реда, Велес је његов супротни пол – господар земље, вода, шума, подземног света (Нави) и свега што је „доле“ и влажно.
Главне улоге Велеса
- Бог стоке и богатства У најстаријим изворима (уговорима Кијевске Русије са Византијом из 10. века) назива се „скотиј бог“ – бог стоке. Стока је за Словене била главна мера богатства, па је Велес у ствари и бог просперитета, трговине и материјалног обиља. Његов симбол често је медвед или вук, а повезује се и са вуном и длакавошћу.
- Господар подземног света и мртвих Велес влада Навом – светом покојника. Подземни свет се замишљао као пашњак где душе „пасу“, па је логично да исти бог чува и живу стоку и душе умрлих. Повезан је са магијом, пророчанствима, музиком и поезијом (у „Слову о полку Игореву“ песник Бојан се назива „Велесовим унуком“).
- Бог воде, земље и хаоса Док Перун влада ватром и сувим небом, Велес је бог влаге, река, мочвара и плодне земље. Он је чувар граница између светова и често се приказује као змија или змај који живи у корену Светског дрвета.
Вечна борба Перуна и Велеса
Ово је један од централних митова словенске митологије (реконструисан на основу упоредне индоевропске митологије и фолклора):
Велес, у облику огромне змије/змаја, пуже из подземља уз Светско дрво и покушава да украде Перунове ствари – стоку, жену, сина или само небо. Перун га гађа громовима и муњама. Велес бежи, крије се иза дрвећа, кућа, људи или животиња. Где гром удари, тамо се веровало да се Велес скривао. На крају Перун побеђује, Велес се враћа у подземље, а из његовог тела (или из онога што је украо) пада киша – знак обнове и плодности.
Ова борба није борба добра и зла у хришћанском смислу. То је вечна супротност:
- небо ↔ земља
- ватра ↔ вода
- ред ↔ хаос
- суво ↔ влажно
Када Перун победи, свет се враћа у равнотежу и киша доноси живот.
После покрштавања
Као што је Перун прешао на Светог Илију, Велес је делимично прешао на:
- Светог Власија (заштитиник стоке),
- делимично на Светог Николу (у неким народним причама Никола штити сељака и стоку од „љутог“ Илије),
- а у народним веровањима остао је и као демонски лик или „црни бог“.
У топонимима и народним причама трагови Велеса остали су свуда – од града Велеса у Македонији до многих места са кореном „Вел-“ или „Вол-“.
Велес је дакле бог који није само „зли“ противник. Он је чувар богатства, мртвих, магије и плодности земље. Без њега Перунова победа не би имала смисла – јер тек после борбе долази киша и живот. У тој вечној игри неба и земље, грома и змије, крије се један од најдубљих слојева словенског схватања света.
97