Мара, односно Марија Ворнић, била је млада девојка из угледне сплитске породице. Тог дана на пазар је дошла са сестром Иваницом и браћом. Међу трговцима налазио се и млади Бошњак из Клиса, муслиман по имену Адил, тада једва осамнаестогодишњак.
Адил је на сплитски пазар долазио да продаје восак, мирисне воде, мед и друге производе. Према запису тадашњег сплитског кнеза, био је лепо и богато обучен, пристојан и омиљен међу људима. Када га једног дана није било на пазару, други трговци почели су да говоре да је „ашик“ – да је заљубљен.
А онда је угледао Марију.
Била је млађа од своје сестре и имала је нешто више од четрнаест година. Адил и Марија угледали су једно друго и, како је записано у извештају сплитског кнеза, „погинуше једно за другим“.
Адил није могао да сакрије оно што осећа. Када су се Ворнићи поново појавили на пазару, пришао је близу и запевао песму коју је сам саставио или прилагодио својој љубави.
У песми је своју драгу назвао голубицом. Певао је о њеном лицу бељем од воска и лепшем од руже, о њеним устима слађим од меда и о њеној лепоти која је надмашивала све што му је било најдраже.
Трговци су се смешили и говорили:
„Ашик је.“
Марија је, међутим, заплакала.
Када су отац и браћа схватили шта се догађа, нису могли да прихвате љубав између своје кћери и муслиманског младића из Клиса. За њих је то била срамота коју треба сакрити од света.
Марију су послали у самостан. Њена сестра Иваница отишла је с њом, јер се две сестре нису желеле раздвојити.
Тамо се Марија разболела.
Када је Адил сазнао да је болесна, покушао је да јој пошаље поруку. Према извештају сплитског кнеза, једне вечери кроз решетке самостана убацио је писмо у којем је поручио да ће се, ако она оздрави и ако јој њени допусте, одрећи своје вере и прихватити њену.
Али писмо је доспело до Ворнића.
Породица је захтевала да се Адилу забрани долазак у Сплит.
Марија је, међутим, све више вењала.
И умрла је млада.
На њеном гробу остали су стихови књижевника и филозофа Фрање Боктулије, који су, према предању, певани међу народом. У њима се Марија појављује као рањена голубица, погођена љубављу коју није могла остварити.
Управо је тај догађај посебно важан и за историју севдалинке.
Наиме, песма коју је Адил 1574. године отпевао Марији сматра се најранијим досад познатим сведочанством о бошњачкој усменој лирској песми која показује особине онога што ће се касније називати севдалинком.
Треба, међутим, бити прецизан. Реч „севдалинка“ у овом облику није тада била назив за ту песму. Тај термин у књижевној и културној употреби учвршћује се много касније. Оно што имамо из 1574. године јесте запис сплитског кнеза о љубавној песми коју је млади Бошњак Адил јавно отпевао својој драгој.
Изворна песма није сачувана као самостални текст. Сачуван је њен садржај посредством кнежевог извештаја на италијанском језику, а касније је Лука Ботић тај запис превео и укључио у свој спев „Биједна Мара“.
Због тога је овај догађај изузетно важан за историју усмене књижевности.
У Адилу се, како истиче књижевни историчар Муниб Маглајлић, може препознати не само певач који преноси већ постојећу песму, него и песник који у тренутку снажног осећања ствара сопствену песму. Ако је песма заиста настала управо у том тренутку, онда имамо редак траг о самом чину настанка једне усмене љубавне песме.
То значи да сплитски пазар 1574. године није био само место на којем се догодила једна забрањена љубав.
Био је, можда, и место на којем је, пред очима трговаца и пролазника, први пут јавно запеван један од најранијих познатих облика бошњачке љубавне лирике.
Зато се Адилова песма данас често помиње као најстарије познато сведочанство о севдалинском начину певања.
Готово три столећа касније, причу о Адилу и Марији поново је оживео хрватски песник Лука Ботић. На основу старог извештаја сплитског кнеза написао је спев „Биједна Мара“, објављен 1861. године. Ботић је тако догађај из XVI века претворио у књижевну причу која је постала позната много ширем кругу људи.
Касније је њихова љубав добила и друге књижевне и музичке обраде, међу њима и оперу „Адел и Мара“.
Али иза свих тих каснијих обрада остао је један необичан историјски документ.
У њему не читамо само о љубави између муслиманског младића и хришћанске девојке. Читамо и о тренутку када један млади човек, неспособан да сакрије оно што осећа, пред људима запева о девојци коју воли.
Марија је умрла млада.
Адил је остао без своје вољене.
Њихова љубав није могла да преживи границе које су им наметнули породица, вера и време у којем су живели.
Али песма јесте.
И управо је у томе највећа иронија њихове приче.
Оно што су људи покушали да сакрију није нестало.
Љубав је завршила у самостану, девојка у гробу, а песма међу људима.
Пет столећа касније, име Биједне Маре и даље живи, а Адилово певање на сплитском пазару остало је један од најстаријих познатих трагова бошњачке љубавне усмене лирике.
Њих двоје нису успели да живе своју љубав.
У пролеће 1574. године, на сплитском пазару, одиграо се сусрет који ће вековима касније бити упамћен као једна од најтужнијих љубавних прича Далмације.
Мара, односно Марија Ворнић, била је млада девојка из угледне сплитске породице. Тог дана на пазар је дошла са сестром Иваницом и браћом. Међу трговцима налазио се и млади Бошњак из Клиса, муслиман по имену Адил, тада једва осамнаестогодишњак.
Адил је на сплитски пазар долазио да продаје восак, мирисне воде, мед и друге производе. Према запису тадашњег сплитског кнеза, био је лепо и богато обучен, пристојан и омиљен међу људима. Када га једног дана није било на пазару, други трговци почели су да говоре да је „ашик“ – да је заљубљен.
А онда је угледао Марију.
Била је млађа од своје сестре и имала је нешто више од четрнаест година. Адил и Марија угледали су једно друго и, како је записано у извештају сплитског кнеза, „погинуше једно за другим“.
Адил није могао да сакрије оно што осећа. Када су се Ворнићи поново појавили на пазару, пришао је близу и запевао песму коју је сам саставио или прилагодио својој љубави.
У песми је своју драгу назвао голубицом. Певао је о њеном лицу бељем од воска и лепшем од руже, о њеним устима слађим од меда и о њеној лепоти која је надмашивала све што му је било најдраже.
Трговци су се смешили и говорили:
„Ашик је.“
Марија је, међутим, заплакала.
Када су отац и браћа схватили шта се догађа, нису могли да прихвате љубав између своје кћери и муслиманског младића из Клиса. За њих је то била срамота коју треба сакрити од света.
Марију су послали у самостан. Њена сестра Иваница отишла је с њом, јер се две сестре нису желеле раздвојити.
Тамо се Марија разболела.
Када је Адил сазнао да је болесна, покушао је да јој пошаље поруку. Према извештају сплитског кнеза, једне вечери кроз решетке самостана убацио је писмо у којем је поручио да ће се, ако она оздрави и ако јој њени допусте, одрећи своје вере и прихватити њену.
Али писмо је доспело до Ворнића.
Породица је захтевала да се Адилу забрани долазак у Сплит.
Марија је, међутим, све више вењала.
И умрла је млада.
На њеном гробу остали су стихови књижевника и филозофа Фрање Боктулије, који су, према предању, певани међу народом. У њима се Марија појављује као рањена голубица, погођена љубављу коју није могла остварити.
Управо је тај догађај посебно важан и за историју севдалинке.
Наиме, песма коју је Адил 1574. године отпевао Марији сматра се најранијим досад познатим сведочанством о бошњачкој усменој лирској песми која показује особине онога што ће се касније називати севдалинком.
Треба, међутим, бити прецизан. Реч „севдалинка“ у овом облику није тада била назив за ту песму. Тај термин у књижевној и културној употреби учвршћује се много касније. Оно што имамо из 1574. године јесте запис сплитског кнеза о љубавној песми коју је млади Бошњак Адил јавно отпевао својој драгој.
Изворна песма није сачувана као самостални текст. Сачуван је њен садржај посредством кнежевог извештаја на италијанском језику, а касније је Лука Ботић тај запис превео и укључио у свој спев „Биједна Мара“.
Због тога је овај догађај изузетно важан за историју усмене књижевности.
У Адилу се, како истиче књижевни историчар Муниб Маглајлић, може препознати не само певач који преноси већ постојећу песму, него и песник који у тренутку снажног осећања ствара сопствену песму. Ако је песма заиста настала управо у том тренутку, онда имамо редак траг о самом чину настанка једне усмене љубавне песме.
То значи да сплитски пазар 1574. године није био само место на којем се догодила једна забрањена љубав.
Био је, можда, и место на којем је, пред очима трговаца и пролазника, први пут јавно запеван један од најранијих познатих облика бошњачке љубавне лирике.
Зато се Адилова песма данас често помиње као најстарије познато сведочанство о севдалинском начину певања.
Готово три столећа касније, причу о Адилу и Марији поново је оживео хрватски песник Лука Ботић. На основу старог извештаја сплитског кнеза написао је спев „Биједна Мара“, објављен 1861. године. Ботић је тако догађај из XVI века претворио у књижевну причу која је постала позната много ширем кругу људи.
Касније је њихова љубав добила и друге књижевне и музичке обраде, међу њима и оперу „Адел и Мара“.
Али иза свих тих каснијих обрада остао је један необичан историјски документ.
У њему не читамо само о љубави између муслиманског младића и хришћанске девојке. Читамо и о тренутку када један млади човек, неспособан да сакрије оно што осећа, пред људима запева о девојци коју воли.
Марија је умрла млада.
Адил је остао без своје вољене.
Њихова љубав није могла да преживи границе које су им наметнули породица, вера и време у којем су живели.
Али песма јесте.
И управо је у томе највећа иронија њихове приче.
Оно што су људи покушали да сакрију није нестало.
Љубав је завршила у самостану, девојка у гробу, а песма међу људима.
Пет столећа касније, име Биједне Маре и даље живи, а Адилово певање на сплитском пазару остало је један од најстаријих познатих трагова бошњачке љубавне усмене лирике.
Њих двоје нису успели да живе своју љубав.
129